Pet ključnih aneksa nikada nije objavljeno

Sporovi oko koncesije počeli su odmah po potpisivanju ugovora sa špansko-austrijskim konzorcijumom „FCC-Alpina”. Koncesionar se tog 30. marta 2007. godine obavezao da sagradi 106 kilometara leve trake autoputa Horgoš–Novi Sad, da održava 68 kilometara puta od vojvođanske prestonice do Beograda, kao i da projektuje i izgradi 148 kilometara autoputa od srpske prestonice do Požege.

Tada je Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije, saopštio da je ovaj konzorcijum ponudio najmanje rokove izgradnje – pet godina i najnižu cenu od 1,3 milijarde evra u koju su uračunati PDV i kamate, kao i da će koncesija trajati 25 godina.

Od samog početka ugovor je proglašen tajnom.Prvu kritiku na njegov račun uputio je Bojan Kostreš, tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine,tvrdeći da će pokrajinski budžet biti oštećen za oko 400 miliona evra, jer je koncesionaru omogućeno da naplaćuje putarine sa već izgrađenog autoputa Horgoš–Beograd. Usledila je oštra polemika sa Ilićem da bi potom sve glasniji bili zahtevi da se ugovor obelodani. Spekulisalo se da je koncesionaru, između ostalog, omogućeno da od naplate putarina u Vojvodini delom finansira izgradnju deonice Beograd–Požega.

Publikovanju se ipak protivio koncesionar, pozivajući se na član ugovora kojim se garantuje tajnost tog dokumenta i zapretio tužbom vladi ako ga objavi.

Osim finansijskog plana kojim se reguliše odnos koncesionara i banke, na sajtu Vlade Srbije nisu okačeni ni aneksi koji se odnose na plan izgradnje, saobraćajnu studiju, sistem naplate putarina. Dakle, od očiju javnosti su skriveni aneksi 3, 4, 5, 11 i 12.

Vrednost samog ugovora ostala je nejasna. Ilić je najpre rekao da on iznosi 1,3 potom 1,5 milijardi evra, predračunska vrednost je bila oko 800 miliona evra, a „Alpina” je na svom sajtu objavila cifru od 1,1 milijardu evra. Nevenka Sinđić, direktorka beogradskog predstavništva ove firme, jednom je čak izjavila da projekat vredi 1,7 milijardi evra.

Ekipa emisije „Insajder” tvrdila je da je ugovor od januara do marta (kada ga je potpisala tehnička vlada) menjan i da je prvobitno bilo predviđeno da koncesionar obezbedi garancije od 150 miliona evra, a da se to kasnije svelo na 10 miliona evra, što je neuobičajeno malo za posao koji vredi 1,5 milijardi evra. Mihailo Marković, zadužen u vladi Vojislava Koštunice za koncesiju, tada je objašnjavao da koncesionar treba da dostavi garancije u iznosu od 220 miliona evra, ali da je finansijski neopravdano da to učini odjednom, već će za svaku deonicu dostavljati četiri vrste garancija prema dinamici gradnje. Tada je upozoravano da koncesionar može u svakom trenutku da se povuče iz posla uz malu svotu koju će ostaviti kao garanciju. A ako od naplate putarine uzme 20 miliona evra, a položi garanciju od deset miliona, on može da bude u plusu.

Sredinom septembra 2007. godine španski „FCC konstrakšn” (koji je u međuvremenu postao vlasnik 80 odsto „Alpine”) od vlade je zatražio saglasnost da svoj udeo u koncesionom poslu prenese na drugoplasirani austrijski „Por”. Mnogi su tada tvrdili da je na taj način obesmišljena tenderska procedura, jer će za obaveze preuzete ugovorom odgovarati neko treći.

M. U. A.