Ратна архитектура дунавских тврђава

Култура је неисцрпан ресурс развоја, управо оно са чим треба изаћи пред све образованије и захтевније домаће и стране туристе. Ово је донекле била идеја на којој су инсистирали организатори "Дана европске баштине" (ДЕБ) из Министарства културе, наглашавајући да културни споменици својом лепотом и значајем могу и треба да окупе много људи. Како би то изгледало у пракси? Удружење грађана "Културна мапа" и Скупштина града Београда недавно су организовали културно-туристичку туру "Ратна архитектура дунавских тврђава – путовање у историју" која се тематски савршено уклопила у тему овогодишњих ДЕБ – "Реке – токови наслеђа". Овај културно-историјски излет требало би да послужи као пример за то како би овакви догађаји могли да се приређују у редовној културно-туристичкој понуди.

Мирјана Милојковић-Ђорђевић, председница "Културне мапе", удружења за промоцију културног наслеђа и подстицај стваралаштва, маркирала је четири тачке на једнодневном путу из Београда низ Дунав. Кратку историју Римљана, Византинаца, Срба, Турака и других народа који су копља укрштали поред Дунава, Мирјана Милојковић-Ђорђевић почела је на Београдској тврђави. Калемегдан је за националну историју постао важан са доласком деспота Стефана и његове свите у Београд 1403. године. Иако је Београд претворен у српску престоницу, после смрти овог владара предат је Угрима. Тако је наследник деспота Стефана морао себи да потражи други престони град. Избор је пао на место на коме се Језава улива у Дунав.

– Смедерево је био град деспота Ђурђа Бранковића и његове супруге деспотице Ирине Кантакузин. Мали град, односно деспотска палата са резиденцијом, двораном и собама саграђен је за само две године, од 1428. до 1430. године. Главни архитекта био је Иринин брат Тома Кантакузин и тврђава је грађена на типично византијски начин, у облику неправилног троугла, истакао је Радисав Лукић, туристички водич кроз Смедеревску тврђаву, чије су куле рушене током бројних освајања и бомбардовања. Десетак година касније завршен је и велики град у коме је живело око 5.000 становника. Од њега су остали само бедеми. На делимично очуваним зидинама деспотове палате поглед привлаче бифоре, лепо украшени прозори са два окна, типични за византијску градњу. Када се посетилац попне стрмим степеницама које се увлаче у уске пролазе и када прође поред кула за одбрану, његова машта расте и лако реконструише живот Србије на средњовековном двору, угашен са турским освајањем Смедерева 1456. године.

За разлику од Смедеревске тврђаве за коју се зна да су је градили деспот Ђурађ и деспотица Ирина, Голубачка тврђава је прекривена дебљим слојем историјских тајни. Како је Мирјана Милојковић-Ђорђевић наговестила путницима, Голубац, ослоњен на планину Ридан, први пут се у писаним документима помиње 1335. године. Претпоставља се да је у тврђави на Дунаву била смештена угарска војна посада. Прелази у српске руке око 1410. када су Угри уступили тврђаву Стефану Лазаревићу. Иако је било планирано да се после смрти Стефана Лазаревића град врати угарском краљу Жигмунду, тврђава је пала под турску власт, а онда постала тачка борбе између великих сила.

Једина турска тврђава на овом потезу је тврђава Рам која се налази у истоименом месту на обали Дунава. Зидана је за артиљеријско оружје 1483. године, свака од пет кула имала је по три отвора за топове. Са помињањем султана Бајазита II који је наложио изградњу Рама, завршило се "путовање у историју". Организатори су предложили да се културна баштина промовише и на овакав начин. Међутим, пре него што туристи крену овом маршрутом, треба да знају да је Туристичка организација Смедерева тек од недавно почела да се стара о Смедеревској тврђави и да се у некадашњем великом граду још увек налазе неприкладни луна паркови. У Раму ће их сачекати највећа изненађења. Ту се пружа најлепши поглед на Дунав, али је прилаз Раму неприступачан, тврђава је зарасла у коров, а око бедема је побацано свакојако смеће. Интересантне сторије о прошлости у Србији се још увек причају уз упозорење посетиоцима да пазе где стају.