Био си у праву

Можда је моја маленкост понекад умела да претера у оцени одређених догађаја, посебно оних који ће наступити. Боље речено, можда у моменту када сам износио шта ће нам одређени потези донети нисам био схваћен и прихваћен јер то се тада чинило ненормалним. Но, време које је наступило и догађаји које је то време носило дају ми за право да кажем, али на моју жалост, а никако на срећу и понос, да сам био у праву. Они који су ме тада оспоравали, гледали са чуђењем, сматрали ме помало ексцентриком данас дођу, потапшу по раменима и кажу помало стидљиво: „Био си све у праву.”

Да, знам да сам био и никако нисам уздигнут, нити горд због тога. Напротив, ужасно сам тужан, јер је ретко ко био спреман да увиди како се држава од неизабраних отима и како онај ко побеђује на изборима и коме народ даје поверење практично нема никакву власт. Тај софистициран начин отимања државних ингеренција, односно та тиха окупација Србије од страног фактора преко НВО сектора, те потпуно развлашћивање легално и легитимно изабране власти, процес је који у Србији траје две и по деценије. Лакомислени верују да све то држава може једним потезом да реши, не знајући да је држава давних дана над много чим изгубила ингеренције, те да она готово и да не може да реагује. Отуда, то што сам био у праву мени не значи ништа. Напротив, убија ме у појам, но и тада сам, као и сада, све то говорио да бих спасио душу своју. Да негде остане записано да се неко том виду тихе окупације супротставио и, наравно, због тога имао бројне проблеме.

Садашња власт, ако изузмемо одређени ауторитет председника Вучића који је стекао два пута кроз озбиљан легитимитет, јер је у првом кругу два пута више него убедљиво победио на председничким изборима, као и нешто мало јачих ингеренција које има у економској и спољној политици, у осталим друштвеним сегментима готово да нема никакву власт. Тешка је битка у безбедносном сектору, те ту постоји и озбиљан отпор НВО сектору да се БИА, полиција и остале наше безбедносне службе ставе под потпуну контролу страног фактора. Но, што се тиче правосуђа, културе, медија, образовања, науке, доброг дела државне управе по дубини, држава је ту апсолутно изгубила било какву контролу и ту је створен озбиљан паралелни систем из којег је иначе и потекао садашњи покушај обојене револуције. Власт се од самог почетка није много освртала на прављење тог паралелног система, што је од старта била кључна грешка, па су се сада спавачи активирали и замало остварили политички циљ, а то је преузимање државе кроз револуцију. Годинама сам на те појаве указивао, посебно у правосуђу, чак себе изложио озбиљној критици јер сам био жестоки противник уставних промена које су српско правосуђе претвориле у државу у држави, уста су ми се осушила говорећи колике паре држава баца на финансирање којекаквих културних пројеката који су заправо били параван за финансирање НВО сектора и њихових политичких активности, но слуха није било.

Ни данас ми није јасно због чега, јер је и слепом човеку било јасно да баш из тих друштвених области иду најотровније могуће жаоке ка властима, а власт им финансијску улива снагу. Никада ми није ишло у главу зашто се није покренуо процес враћања ингеренција министарствима, већ напротив, којекаквим агенцијама даване су још веће ингеренције, а на чело тих наводно независних тела увек се постављао неко близак НВО сектору. Практично, министарства су остала да буду икебане, без могућности да министар ишта уради, а којекакви ликови за које нико никад није гласао, нити су добијали подршку борећи се за странку кроз изборни процес, освајали су главне позиције у независним телима и агенцијама и данас одлучују о нашим судбинама. Готово сви закони који регулишу рад неког од тих тела направљени су тако да је тај који је дошао на чело тог тела практично несмењив док му не истекне мандат. Суштински, завладала је диктатура неизабраних и ми је данас жестоко трпимо. Данас је ђаво дошао по наплату, јер су баш ти постали најагилнији у подизању револуције.

Последњи је час, с обзиром на то да је покушај обојене револуције на сву срећу пропао, али није завршен до краја, да се крене у обрнути процес. Да се најхитније министарствима врате ингеренције, да се НВО сектор избаци из државних структура, да се власт врати у руке оних које је народ бирао. Уколико се то не догоди, за неко време опет ће неко да ме тапше по раменима и рећи ће: „Био си у праву.”

Само што тада повратка бити неће.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа