Уметност и култ мртвих

Беч – Када се уметност бави темом смрти, и публика је веома специфична. У западној цивилизацији се прича о ономе неизбежном махом избегава, што због сумње у постојање живота после овоземаљског, што управо због страха од "заслужене казне".

Српска култура која дубоко гаји култ мртвих и поштовање према преминулима, које се не гаси много година по њиховом одласку на онај свет, није међутим усамљена ни по својој мистификацији живота ни по своме помирљивом посматрању неизбежног, иако је начин на који их третира радикално другачији од латиноамеричког.

У Kunsthalle је 16. октобра отворена изложба реномираних уметника из Мексика, Гватемале, Бразила, Колумбије и Шпаније, који се баве темом смрти у своме друштвеном окружењу. Специфичност изложбе "Viva la muerte!" је та што се не концентрише искључиво на сам чин "пада последње завесе" већ веродостојно осликава обичаје, веровања, чак и крваву бруталност и фанатизам везане за култ мртвих. Масакри латиноамеричких диктатура, жртве колумбијских картела дроге, насиље на улицама великих градова и судбине породица погођених смртним случајевима неке су од тема које окупирају Франсиса Алиса, Карлоса Аморалеса, Рехину Хозе Галиандо, Јана Либермана и Ану Мендијете, док се посебни део изложбе окреће поклоницима "Свете смрти", секташке групе из Мексика којој припадају ситни криминалци и препродавци дрога, као и најсиромашнији слој становништва.

Пред очима посетиоца се, корак по корак, расветљава мистерија Светице која то није, и Цркве која то не може да буде. Тако од Рамона, младог становника мексичког Тепита, из видео-записа аутора Штефана Лугбауера сазнајемо да веровање у "Свету смрт" потиче још из доба Астека који су се, између осталих, поклањали боговима Сунца, Месеца, Земље и Воде. Тек са појавом конквистадора, смрт је добила наличје жене које је данас познато становницима делова Мексика. "Светици" се свакодневно приносе жртве – вода, текила, јабуке, цигарете, џоинти – у зависности од тога за коју јој се услугу "верник" моли.

На улазу у изложбену халу, са фотографије се цери лобања омалана мустром шаховске табле. Њен аутор Габријел Ороско већ годинама графички представља ону "веселу, нихилистичку страну култа мртвих" у Мексику, а због своје страсти према шаху воли себе да пореди са Марселом Дишаном. Међутим, сем Ороскових "слепстик" фотографија и "цветних аранжмана" од костију Колумбијанца Хуана Мануела Ечеварије, хумора је на изложби јако мало.

Бруталност покретних и замрзнутих слика, приче ухваћене фотографском камером или испричане на целулоидној траци изазивају емоције које варирају од дивљења, симпатије, запрепашћења све до физичке мучнине. Рехина Хозе Галиндо оставља крваве стопе по плочнику улица Гватемале у своме помену жртвама палим у 35-годишњем грађанском рату. Фундаментално људско право на живот које се свакодневно крши једна је од главних преокупација Мексиканца Ивана Едезе. Његов краткометражни филм "...de negocios y placer" (2000) користи аутентичне снимке са видео-касете на којој бели богаташи из забаве лове и убијају Индијанце у шумама Бразила, а коју је пронашао и легално купио на бувљој пијаци у Мексико Ситију. Едеза као свој животни задатак види потребу да документује и осуди људско насиље, али и да покаже парадокс сиромаштва које људе враћа у доба "хлеба, игара и крви". При томе поставља фундаментално питање: Како може да се догоди да човек, мучен најстрашнијим ударцима судбине, из забаве гледа најпотресније случајеве тортуре?