Дан када је Одеса завијена у црно

Сло­бо­дан Са­мар­џи­ја

У исто­ри­ји цр­но­мор­ске лу­ке Оде­се 2. мај 2014. го­ди­не за­у­век ће оста­ти за­пи­сан цр­ним сло­ви­ма. Та­да су у стра­вич­ном ма­са­кру по­ги­ну­ле 42 осо­бе, са­мо за­то што су раз­ми­шља­ле дру­га­чи­је од њи­хо­вих ег­зе­ку­то­ра. Био је то до­га­ђај ко­ји је, по мно­гим не­за­ви­сном про­це­на­ма, дру­штве­ну кри­зу у Укра­ји­ни, дру­гој по ве­ли­чи­ни европ­ској др­жа­ви, увео – у рат.

Све је по­че­ло са тзв. на­ран­џа­стом ре­во­лу­ци­јом с кра­ја 2004. и по­чет­ком 2005. по­кре­ну­том због не­пра­вил­но­сти на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма на ко­ји­ма је по­бе­ду из­во­је­вао про­ру­ски кан­ди­дат Вик­тор Ја­ну­ко­вич. На че­лу не­за­до­вољ­них гра­ђа­на та­да су се на­ла­зи­ли по­ли­ти­ча­ри Вик­тор Ју­шчен­ко и Ју­ли­ја Ти­мо­шен­ко. Про­те­сти на цен­трал­ном град­ском Тр­гу не­за­ви­сно­сти („Мај­дан не­за­ле­жно­сти”) тра­ја­ли су да­ни­ма и пу­ни­ли стра­ни­це свет­ске штам­пе... Би­ло је ту мно­го раз­би­је­них гла­ва, па и по­ги­би­ја услед де­ло­ва­ња снај­пе­ри­ста рас­по­ре­ђе­них по окол­ним ви­ше­спрат­ни­ца­ма. Ре­зул­тат: у тре­ћем кру­гу из­бо­ра по­бе­дио је Ју­шчен­ко са 52 од­сто гла­со­ва.

Али истог тре­нут­ка Укра­ји­на је ушла у по­ли­тич­ки, еко­ном­ски и ет­нич­ки ха­ос ко­ји је на кра­ју ре­зул­ти­рао по­кре­та­њем ру­ске Спе­ци­јал­не вој­не опе­ра­ци­је кра­јем фе­бру­а­ра 2014. и за­у­зи­ма­њем по­лу­о­стр­ва Крим. Рат се убр­зо про­ши­рио на це­лу зе­мљу и по­де­лио ме­ђу­на­род­ну јав­ност.

Али вра­ти­мо се Оде­си тра­гич­ног 2. ма­ја. И то је био дан за де­мон­стра­ци­је и ис­ка­зи­ва­ње по­др­шке про­ру­ским и ан­ти­ру­ским ста­во­ви­ма. Пе­чат све­му да­ле су и су­прот­ста­вље­не гру­пе фуд­бал­ских на­ви­ја­ча. Пре­ва­га је би­ла на стра­ни оних ко­ји су се за­ла­га­ли за пот­пу­но одва­ја­ње од не­ка­да­шње со­вјет­ске ма­ти­це, ја­ча­ње од­но­са са др­жа­ва­ма за­пад­не Евро­пе.

У јед­ном тре­нут­ку, схва­тив­ши да су над­ја­ча­ни, про­ру­ски де­мон­стран­ти су се скло­ни­ли у згра­ду на Ку­ли­чо­вом по­љу у ко­јој се на­ла­зи­ло се­ди­ште ло­кал­не син­ди­кал­не ор­га­ни­за­ци­је. Али по­бе­сне­ла го­ми­ла се ни­је за­у­ста­ви­ла. На­про­тив, пре­ма оп­ко­ље­ни­ма су по­че­ле да ле­те ка­ме­ни­це, али и за­па­љи­ве бом­бе. У са­мо не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка це­ла згра­да се на­шла у пла­ме­ну. Оне ко­ји су хте­ли да из­бег­ну да бу­ду жи­ви спа­ље­ни до­че­ка­ли су ме­ци. Би­ланс: 42 из­ги­ну­лих и ви­ше од 250 по­вре­ђе­них. Дух на­ци­зма по­но­во је иза­шао из бо­це у ко­ју је за­ро­бљен дав­не 1945.

И за све то вре­ме на За­па­ду су за­тва­ра­ли очи, скла­ња­ли по­глед. „Не ис­кљу­чу­јем мо­гућ­ност да се све до­га­ђа­ло пре­ма сце­на­ри­ју на­пи­са­ном упра­во та­мо”, об­ја­шња­ва по­ли­ти­ко­лог Алек­сан­дар Дуд­чак. „Тре­ба­ло је на­ро­ду по­ка­за­ти шта се де­ша­ва они­ма ко­ји се од­у­пи­ру ути­ца­ју Евро­пе. По­ста­ло је ја­сно и да они ко­ји су се су­прот­ста­ви­ли про­за­пад­ној вла­ди у Ки­је­ву не­ма­ју ал­тер­на­ти­ву сем да сво­ја пра­ва бра­не си­лом. Ма­са­кр у Оде­си по­ка­зао се као пре­лом­на тач­ка.”

А Укра­ји­на ни­је би­ла је­ди­на. Ре­во­лу­ци­је слич­не „Мај­да­ну” за­хва­ти­ле су и дру­ге пост­со­вјет­ске др­жа­ве, као и не­ка­да­шње чла­ни­це тзв. Ис­точ­ног бло­ка, па и ов­да­шње на Бал­ка­ну. И у свим слу­ча­је­ви­ма уз по­вра­так ме­то­да­ма по­зна­тим из на­ци­стич­ких вре­ме­на.

Под­се­ти­мо, Укра­ји­на се на­кон „на­ран­џа­сте ре­во­лу­ци­је”, на­шла под из­ра­зи­тим ути­ца­јем за­пад­них кру­го­ва. Не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је не­кон­тро­ли­са­но су вр­шља­ле по це­лој зе­мљи фи­нан­си­ра­не па­ра­ма из свет­ских цен­та­ра, али и од оли­гар­ха по­пут Џор­џа Со­ро­са. Кре­ну­ло се у уки­да­ње ру­ских ин­сти­ту­ци­ја, шко­ла, за­бра­ну је­зи­ка, цр­кве, у но­во ту­ма­че­ње исто­ри­је, гло­ри­фи­ка­ци­ју не­ка­да­шњег на­ци­стич­ког во­ђе Сте­па­на Бан­де­ре... Иако је у оси­ро­ма­ше­ној зе­мљи и да­ље жи­ве­ло ви­ше од 17 од­сто оних ко­ји су се из­ја­шња­ва­ли као Ру­си. По­че­ли су и рат­ни су­ко­би у обла­сти Дон­ба­са где се број стра­да­лих бр­зо по­пео до 1.400.

На Кри­му, ве­ћин­ски на­ста­ње­ном ру­ском по­пу­ла­ци­јом од­лу­чи­ли су се на одва­ја­ње од Укра­ји­не ко­јој су во­љом со­вјет­ског ли­де­ра Ни­ки­те Хру­шчо­ва при­по­је­ни дав­не 1964. и по­вра­так под окри­ље исто­риј­ске цар­ске ма­ти­це. Ово је био јак уда­рац они­ма ко­ји су пла­ни­ра­ли да под сво­ју кон­тро­лу пре­у­зму прак­тич­но це­ло Цр­но мо­ре. Оту­да при­ти­сци на Гру­зи­ју, Ру­му­ни­ју, Бу­гар­ску, че­га смо сва­ко­днев­ни све­до­ци.

У Оде­си и да­нас жи­ви око 100 раз­ли­чи­тих ет­нич­ких за­јед­ни­ца. Нај­ви­ше је сва­ка­ко Укра­ји­на­ца. Упра­во сто­га суд­би­на не­ка­да­шње цар­ске лу­ке, због ње­ног зна­ча­ја и као ва­зду­шног спо­ја са Ду­на­вом, јед­на је од кључ­них та­ча­ка у окон­ча­њу ак­ту­ел­ног ра­та у Укра­ји­ни. Луч­ка по­стро­је­ња и ин­фра­струк­тур­ни објек­ти под стал­ним су на­па­ди­ма ру­ских дро­но­ва и ра­ке­та. Та­ко­ђе, по­је­ди­не ин­фор­ма­ци­је ука­зу­ју на то да у овој обла­сти де­лу­је јак про­ру­ски по­крет от­по­ра.

Иако су ме­ђу­на­род­не ор­га­ни­за­ци­је осу­ди­ле на­си­ље у Оде­си 2. ма­ја 2014. и по­зва­ле на прав­ду, мно­ги од­го­вор­ни до да­нас ни­су иза­шли пред су­ди­је. Уоста­лом, као ни они ко­ји су 10 го­ди­на пре то­га иза­зва­ли ха­ос на Тр­гу не­за­ви­сно­сти у укра­јин­ској пре­сто­ни­ци.