Сломљено огледало протеста

Би­ти део сту­дент­ског по­кре­та де­ве­де­се­тих, а да­нас би­ти све­док про­те­ста и бло­ка­да који тра­ју ви­ше од шест ме­се­ци, ни­је са­мо жи­вот­на си­ме­три­ја, већ је то иза­зов са­мо­рефлек­си­је. Зато да­нас, ка­да сту­ден­ти из­ра­жава­ју ре­волт, као не­ко ко је део њи­хо­ве стра­сти већ жи­вео, а део од­го­вор­но­сти не та­ко дав­но и но­сио, осе­ћам по­тре­бу не да за­у­змем стра­ну, већ да пред­ло­жим пра­вац и да поку­шам да по­мог­нем да про­на­ђе­мо фор­мулу – где иде­а­ли не­ће би­ти жр­тво­ва­ни, а држа­ва не гу­би ста­бил­ност. Не мо­ра све би­ти би­нар­но – ну­ла или је­дан. Не­ка ово бу­де по­зив на тре­ћу оп­ци­ју: дијалог, озби­љан и ин­сти­ту­ци­о­на­лан. Ди­ја­лог, не из сла­бо­сти, већ из зре­ло­сти.

У пр­вом та­ла­су про­те­ста ви­де­ли смо аутен­ти­чан бол и ти­ху ко­лек­тив­ну тра­у­му ко­ју је тра­ге­ди­ја у Но­вом Са­ду про­у­зро­кова­ла. Тај бол је био искра. Сва­ка искра, оста­не ли без кон­тро­ле, ла­ко по­ста­не ватра, али не она ко­ја гре­је про­ме­ну, већ она ко­ја са­го­ри мосто­ве. У дру­гом та­ла­су, као на­ста­вак ви­ди­мо уме­ша­не „пр­сте” спо­ља, а њих је ла­ко би­ло пре­по­зна­ти, зна­мо их већ.Не не­ги­рај­мо ви­ше. „Шар­по­ва шко­ла” је ре­ал­ност – софи­сти­ци­ра­ни ме­ха­ни­зми обу­ке, ци­ља­на ко­му­ни­ка­ци­ја и струк­ту­ра ко­ја да­ле­ко прева­зи­ла­зи спон­та­ни бунт. Ту по­чи­ње про­блем, јер сту­ден­ти ви­ше ни­су са­мо сту­ден­ти, а власт ви­ше ни­је са­мо власт. Ула­зи­мо у аре­ну, а из­гу­би­лисмо Агору – из­гу­би­ли смо про­стор раз­го­во­ра. 

Не оп­ту­жу­јем сту­ден­те.Њи­хо­ва енер­ги­ја је леги­тим­на.Али ово мо­ра да ста­не да­нас.Чим ова енер­ги­ја по­ста­не ин­стру­мент дру­гих аген­ди, гу­би­мо су­шти­ну.Као ка­да не­ко сломи огле­да­ло да раз­би­је свој од­раз, а не схва­та да он­да гу­би и се­бе.

А где је опо­зи­ци­ја? Де­лу опо­зи­ци­је опста­нак да­нас за­ви­си од успе­ха дру­гих, за­то они ви­ше не при­па­да­ју сфе­рипо­ли­ти­ке, него де­лу би­о­ло­ги­је ко­ја из­у­ча­ва па­ра­зи­те. Као сен­ке ко­је не­ма­ју соп­стве­ни об­лик они су се за­ле­пи­ли за сту­ден­те, не да би их подр­жа­ли, већ да би их као што кр­пе­љи ра­де – „си­са­ли”, по мо­гућ­ству по­ли­тич­ки за­трова­ли и ка­да их у пот­пу­но­сти ис­ко­ри­сте напу­сти­ли. За­то оопо­зи­ци­ји не­ћу да го­во­рим, јер ка­да се не­ко као кр­пељ за­ле­пи за ту­ђу иде­ју, а сам је ни­ка­да ни­је имао, сва­ка реч би му би­ла по­клон.

Да не бих остао не­ко ко са­мо по­сма­тра, кри­ти­ку­је и ко­мен­та­ри­ше са дис­тан­це, одлу­чио сам да по­ну­дим пред­ло­ге ко­ји ни­су осло­ње­ни на си­лу, већ на сна­гу ди­ја­ло­га и разу­ма.

Пр­ви пред­лог за из­ла­зак из кри­зе био би фор­ми­ра­ње на­ци­о­нал­ног Са­ве­та за инсти­ту­ци­о­нал­ни раз­го­вор (по узо­ру на РЕМ) – те­ла са­ста­вље­ног од сту­де­на­та, про­фе­сора, пред­став­ни­ка вла­сти и углед­них чла­нова дру­штва, ко­је би кроз кон­струк­тив­ну рас­пра­ву отво­ри­ло про­стор за ди­ја­лог и раз­у­ме­ва­ње, а не са­мо за оп­ту­жи­ва­ње.

Дру­ги је све­о­бу­хват­на ре­фор­ма обра­зо­вања ко­ја би де­ци и мла­ди­ма разви­ја­ла критичко ми­шље­ње, уме­сто пу­ког ме­мо­ри­са­ња са ци­љем из­ра­де ку­ри­ку­лар­ног система ко­ји де­цу учи ка­ко да ми­сле, а не шта да ми­сле. Трећи пред­лог је да се кроз са­радњу са Ко­лар­че­вом за­ду­жбином, СА­НУ, по­зо­ри­шти­ма, Народ­ном би­бли­о­те­ком и дру­гимин­сти­ту­ци­ја­ма кул­ту­ре ра­ди на ја­ча­њу кул­тур­них и дру­штве­них вред­но­сти, јер се истин­ски от­пор апа­ти­ји, ра­ди­ка­ли­зму и ма­ни­пу­ла­ци­ји гра­ди кроз по­ро­ди­цу, уметност и обра­зо­ва­ње, а не само кроз за­ко­не. Вас­пи­та­ње, уте­ме­ље­но на по­што­ва­њу, слу­ша­њу и од­го­вор­но­сти је мери­ло јед­ног чо­ве­ка.

На кра­ју, по­след­њи пред­лог – осни­ва­ње Стал­не сту­дент­ске кон­фе­рен­ци­је Ср­би­је по узо­ру на Со­ци­јал­но-еко­ном­ски са­вет, трај­ног ме­ха­ни­зма кроз ко­ји би сту­ден­ти рав­но­прав­но уче­ство­ва­ли у об­ли­ко­ва­њу по­ли­ти­ка у обла­сти­ма обра­зо­ва­ња и запо­шља­ва­ња. Оно би би­ло ме­ди­ја­тор­ски мост из­ме­ђу из­вр­шне вла­сти и сту­дент­ске и ака­дем­ске попу­ла­ци­је у це­ли­ни, има­ла би са­ве­то­дав­ну уло­гу и уче­ство­ва­ла би у из­ра­ди по­ли­ти­ка из обла­сти обра­зо­ва­ња, за­по­шља­ва­ња и ди­ги­тал­ног раз­во­ја. Те­ло ко­је не би за­ви­си­ло од пар­ти­ја, ман­да­та или про­те­ста, већ од ин­сти­ту­ци­о­нал­не одго­вор­но­сти и иницијативе мла­дих и академ­ске за­јед­ни­це. 

Циљ ових пред­ло­га није бор­ба мо­ћи, већ ства­ра­ње про­сто­ра за бу­дућ­ност у ко­јој разго­ва­ра­мо и за­јед­но гра­ди­мо оно што намсви­ма при­па­да, а то је на­ша др­жа­ва.

Дра­ги чи­та­о­ци, пам­ће­њем смо пре­жи­вели, али са­да мо­ра­мо уче­њем да на­пре­ду­јемо.

Сна­га овог тре­нут­ка је у од­лу­ци да преста­не­мо са оп­ту­жба­ма, да пре­ки­не­мо са аршини­ма: „ко је пр­ви по­чео”, „ко је ко­ме дао глас”, „ко је чи­ји”. По­сле пр­вог да­на сваке по­бу­не, ва­жно је са­мо јед­но пи­та­ње – ко је до­вољ­но му­дар да пред­ло­жи сутрашњи дан? За­то: Епи­лог, не епи­таф. Предлог, а не по­клич. Ре­ше­ње, не ре­ванш.

Ува­же­ни чи­та­о­ци, ве­ро­ват­но ће­те се нече­му на­сме­ја­ти, мо­жда на не­че­му и за­мери­ти, али про­бај­те да за­ми­сли­те, зар не би би­ло ге­ни­јал­но да не­што од ово­га од­мах сутра поч­не да се спро­во­ди? Ако је­сте, он­да је ред да ма­ње го­во­ри­мо о про­бле­ми­ма, а ви­ше о оно­ме што мо­же из њих да про­и­зађе. Мо­жда мир. Мо­жда ди­ја­лог. Мо­жда још бо­ља Ср­би­ја. Не би био пр­ви пут да из нево­ље на­пра­ви­мо на­род­ну сло­гу, али је можда послед­њи ако и овај пут то про­пу­стимо.Не­ка ова зе­мља бу­деме­ђу пр­ви­ма ко­ја ће умети да ка­же: Сва­ка по­бу­на се мо­ра чути, али сва­ка власт ко­ја слу­ша „ра­сте”. Студент не­ће ма­ње во­ле­ти сло­бо­ду ако се окре­не ди­ја­ло­гу. На­про­тив, та­да је са­зрео, а др­жа­ва ко­ја му тај ди­ја­лог омо­гу­ћи, по­стаје и ја­ча.

Не­ћу ви­ше о ово­ме пи­са­ти, јер ово једно­став­но мо­ра да ста­не и то од­мах – у име бу­дућ­но­сти на­ше др­жа­ве и на­ше мла­до­сти! 

*По­ли­ти­чар, бив­ши ми­ни­стар од­бра­не