Радост понижених

У Саборном храму Светог Ђорђа у Призрену јуче је свечано прослављена слава овог града, слава храма посвећеног овом светитељу и слава митрополита рашко-призренског Теодосија. Око две стотине верника и гостију из целе земље, расељених Призренаца и ученика Богословије „Свети Кирило и Методије” из Призрена, као и неколико Призренаца који стално живе у овом граду, присуствовало је празничној литургији.

Иако је град фактички остао без аутохтоног становништва, изгледа да није заборављен и да живи неки свој унутрашњи и скривени живот.

Велики саборни храм подигнут у првој половини 19. века, украшен иконостасом из Сент Андреје, великом збирком икона, књига и различитих дарова, у суштини је нестао, а остали су голи зидови, обновљени кров и купола, парохијски и епископски двор. На лицима оних који све то памте помешани су одлука и борба да се сачува сећање, са тугом што је тај њихов свет нестао. 
„Ако мене гонише, и вас ће гонити”, одјекује глас из јеванђеља међу голим зидовима, испуњеним неким новим, младим људима у Храму Светог Ђорђа у Призрену. Дечак са кошаркашком лоптом улази на јужна врата, једва је носи, па излази на главна врата цркве.

Чују се ударци лопте о плочник и како „води” лопту око храма. Игуман манастира Црна Река, професор призренске богословије, сведок обнове и повратка живота говори о Светом Георгију који ослобађа сужњe, о Богу радости и победе. „На данашњи дан прослављамо сведока радости, прослављамо онога који нам доказује и показује да Христовом силом побеђујемо и смрт и мучење, и сваку силу овог палог и у греху огрезлог света.” 
Литургији је началствовао игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић, уз саслужење игумана Зочишта Стефана Миленковића, Светих архангела Михаила Тошића, а слави је присуствовао председник општине Штрпце Далибор Јевтић.

Онако како су и у прошлости Призренци и сви они који воле овај град даривали његове цркве и светиње из Ђаковице, из једног од најусамљенијих храмова Српске православне цркве, стигла је игуманија Јоаникија. У малој чаши воде носи црвени цвет, из своје баште у Ђаковици, ставља га поред иконе за све оне који не могу да дођу до Призрена и Светог Ђорђа.