Лекција за сваког сина

Данас када је све посвећено брзини, политици и видео-ефектима, видимо младе на улици који траже своје време и боље сутра. Желим да бацим мало поглед на нас старије, који се, нажалост, често не виде. Живот је постао дужи, али не и квалитетнији. О старима се брине различито, али недовољно. А део старије популације је све већи.

Шаљем вам део текста који сам пронашао на интернету, чија је порука увек актуелна и над којом би се требало дубоко замислити:

У недељу, рано по подне, син је одлучио да оца, који је већ у годинама, одведе на ручак. Отац је већ неко време живео сам, после смрти своје супруге. Тешко је подносио самоћу. Био је просед, мршав, успореног хода и покрета. Остали гости ресторана су их гледали, неки су их познавали и поздравили.

Син је придржао оцу мантил, придржао столицу да седне и заједно су поручили супу, топло јело и по чашу црвеног вина. Причали су опуштено с пуно задовољства као да се нису дуго видели.

Отац је приносио храну устима и она је падала на кошуљу и на панталоне. Руке су му се помало тресле. Било му је непријатно, сви су то видели. Престао је да једе.

Син га је замолио да настави, рекавши: „Не брини, то ћемо за час очистити.”

Устаде, обриса капи супе и стави свој убрус преко очевих колена. Наставише ручак па попише и чашу црвеног вина.

Неки су се насмешили, а други су само гледали.

Поручише и кафу, која се оцу мало просула по тацни, па платише ручак.

Син придржа оцу сако и мантил, па руку подруку кренуше ка излазу. Видело се да се оцу помало вратио осмех, а и корачао је сигурније, скоро усправно.

Близу излаза, ручао је један старији човек, сед и необријан. Седео је сам. Окрете се према сину и рече: „Младићу, зар не мислиш да си оставио нешто иза себе?”

„Не, господине, мислим да нисам оставио ништа.”

Старији човек мирним, пријатним гласом одговори: „Јеси. Оставио си лекцију сваком сину и наду за сваког оца.”

У ресторану је завладала тишина, а њих двојица су кренули лагано, без журбе и причали с осмехом на лицу.

Михаило Грујичић,

Београд