Lekcija za svakog sina

Danas kada je sve posvećeno brzini, politici i video-efektima, vidimo mlade na ulici koji traže svoje vreme i bolje sutra. Želim da bacim malo pogled na nas starije, koji se, nažalost, često ne vide. Život je postao duži, ali ne i kvalitetniji. O starima se brine različito, ali nedovoljno. A deo starije populacije je sve veći.

Šaljem vam deo teksta koji sam pronašao na internetu, čija je poruka uvek aktuelna i nad kojom bi se trebalo duboko zamisliti:

U nedelju, rano po podne, sin je odlučio da oca, koji je već u godinama, odvede na ručak. Otac je već neko vreme živeo sam, posle smrti svoje supruge. Teško je podnosio samoću. Bio je prosed, mršav, usporenog hoda i pokreta. Ostali gosti restorana su ih gledali, neki su ih poznavali i pozdravili.

Sin je pridržao ocu mantil, pridržao stolicu da sedne i zajedno su poručili supu, toplo jelo i po čašu crvenog vina. Pričali su opušteno s puno zadovoljstva kao da se nisu dugo videli.

Otac je prinosio hranu ustima i ona je padala na košulju i na pantalone. Ruke su mu se pomalo tresle. Bilo mu je neprijatno, svi su to videli. Prestao je da jede.

Sin ga je zamolio da nastavi, rekavši: „Ne brini, to ćemo za čas očistiti.”

Ustade, obrisa kapi supe i stavi svoj ubrus preko očevih kolena. Nastaviše ručak pa popiše i čašu crvenog vina.

Neki su se nasmešili, a drugi su samo gledali.

Poručiše i kafu, koja se ocu malo prosula po tacni, pa platiše ručak.

Sin pridrža ocu sako i mantil, pa ruku podruku krenuše ka izlazu. Videlo se da se ocu pomalo vratio osmeh, a i koračao je sigurnije, skoro uspravno.

Blizu izlaza, ručao je jedan stariji čovek, sed i neobrijan. Sedeo je sam. Okrete se prema sinu i reče: „Mladiću, zar ne misliš da si ostavio nešto iza sebe?”

„Ne, gospodine, mislim da nisam ostavio ništa.”

Stariji čovek mirnim, prijatnim glasom odgovori: „Jesi. Ostavio si lekciju svakom sinu i nadu za svakog oca.”

U restoranu je zavladala tišina, a njih dvojica su krenuli lagano, bez žurbe i pričali s osmehom na licu.

Mihailo Grujičić,

Beograd