Тигар са мравињака

У сувим степама и високим саванама Јужне Африке, Боцване, Зимбабвеа и Намибије крије се једна од најмањих дивљих мачака на свету, позната под именом црнонога мачка. Како јој и име каже, ова животиња има црне шапе. Мужјаци ове мачке дугачки су између 40 центиметара и пола метра, а женке су петнаестак центиметара краће. Глава им је велика и широка, несразмерна у односу на ситно тело, док им је реп упола краћи од тела. Крзно ове дивље мачке је окер боје, са браон и црним пегама, а табани прекривени густом длаком која их штити од врелог песка и помаже да осете фино подрхтавање тла које настаје од кретања инсеката скривених у песку.

Црнонога мачка лови углавном ситне животиње: пауке, инсекте, мање птице и глодаре. Као и остале мачке, жртву прво вреба, а затим изненада скочи на њу. Глодаре убија тако што им зарије зубе у тело и поломи им кичму. Одличан је скакач: може да скочи до два метра удаљ и метар и по увис, као и да улови птицу у лету. Ако је уловљени плен превише крупан и не може да га поједе одједном, склониће га и вратити се до остатка кад поново огладни. Када их ловачка срећа напусти а глад почне да их мучи, црноноге мачке нису уопште пробирљиве: ако нађу остатке улова неког крупнијег грабљивца, у сласт ће их појести. Локално становништво сматра ове животиње храбрим ловцима и великим изјелицама. Бушмани причају да су гладне црноноге мачке толико неустрашиве да ће напасти чак и жирафу.

Током дана ове животиње се крију у зечјим јазбинама, међу стенама, жбуњем и у напуштеним термитњацима и мравињацима. Због храбрости и начина живота, домороци их називају и тигровима са мравињака. Боја и шаре на њиховом крзну савршено се уклапају у околину, па су током дана готово неприметне. Женке живе на територији од десетак квадратних километара, док је она коју заузима мужјак дупло већа и преклапа се са територијом неколико женки. Током сваке ноћи црноноге мачке у потрази за храном пређу и по петнаестак километара, а да би утолиле глад морају да поједу око четврт килограма меса, што чини готово шестину њихове тежине. Здепастог тела и кратког репа, ове животиње нису добри пењачи, али су се зато на тлу, међу ниским растињем, показале као одлични ловци.

Женка обично одгаји два легла годишње, најчешће са по два мачета. Младунци на свет долазе током лета, између октобра и марта. Мајка их доји два месеца, а затим им доноси живи плен и пушта га испред мачића, како би их научила ловачким вештинама. Због уништавања средине и недостатка хране, опстанак ове врсте мачака је угрожен. Њихов број опада и данас има само десетак хиљада одраслих животиња.