Брига пре свега

Она је мајка девојчице која сада има пет година. Разведена је три године. Одлуку да се разведе донела је када је претрпела веће насиље. Прве знаке насиља није примећивала и није им придавала значај јер је мислила да је то начин да неко ко те воли покаже велику и неизмерну љубав и приврженост. Тадашњи муж био је љубоморан. Вербално, готово свакодневно насиље једне вечери прерасло је у шамар. Понижена и збуњена оправдавала је овакво понашање његовом љубављу и преиспитивала своје поступке. Следеће јутро је осванула обасута пољупцима, са много „извини” и „волим те”. Наредних неколико недеља живела је најлепше романтичне сцене – букет цвећа тек онако, породична шетњa викендом по Калемегдану са тек проходалом девојчицом, поруке љубави. А онда је један дан морала поново да остане дуже на послу… Отворена шака се затворила и она је следећег јутра имала и затворено око. Отишла је лекару, отворила боловање и донела одлуку да се разведе. Дете је након дуге и мучне парнице на крају припало њој. Жеља за осветом њеног бившег мужа постала је толико јака да је прекинуо да плаћа алиментацију, али и да преузима друге обавезе у вези са ћерком остављајући бившу супругу у незавидној ситуацији – са недостајућим финансијама и практично у социјалној изолацији. Она својој млађој сестри, која јој је била и тад, али је и данас десна рука и помоћ у одгајању девојчице, на питање зашто га не тужи одговара – не бих да буде још горе.

Сигурна сам да свако од нас зна неку сличну причу у којој бивши партнери из различитих разлога одбијају да преузму део обавеза у вези с бригом о заједничком детету или деци.

На почетку да објаснимо два најважнија појма која ће се у овом тексту до краја често понављати. Први појам је алиментација. Он се може дефинисати као обавеза издржавања родитеља према детету чија се висина одређује судском одлуком или споразумом, а представља облик законског издржавања, пре свега малолетног, а под одређеним условима и пунолетног детета. Иако се питање плаћања алиментације и других обавеза у вези са бригом о детету решавају, као што сам навела, одлуком суда, у пракси са пак дешава да се та одлука не поштује у целости или делимично. Други појам је алиментациони фонд. Алиментациони фонд је механизам заштите који обезбеђује издржавање детета када родитељ који је на то обавезан не плаћа алиментацију. У том случају држава на себе преузима обавезу исплате, а касније наплаћује дуг од родитеља дужника.

У овом тексту пре свега желим да истакнем важност увођења алиментационог фонда као механизма заштите детета и родитеља који непосредно брине о детету од неодговорности другог родитеља који обавезе избегава или одлаже.

Да бисмо разумели размере проблема са наплатом алиментације потребно је да се накратко осврнемо на званичну статистику. Према попису из 2022. године, у Србији око 320.000 жена и око 90.000 мушкараца самостално брине о деци. Како се број бракоразводних парница из године у годину повећава, овај број данас може бити само већи него те 2022. године, када је био попис. Међу поменутом групом родитеља који самостално брину о детету или деци, чак 50 одсто има проблем да од другог родитеља наплати алиментацију, при чему се ради или о потпуној обустави исплата или о великим кашњењима. Највећи број родитеља који имају ове проблеме су мајке. То, наравно, не значи да не постоје и очеви који се суочавају са таквим проблемима, али је несразмерно већи број мајки. У том смислу је пример са почетка овог текста и један од најтипичнијих – освета бившег партнера преко леђа детета или деце. Ови бројеви су ту пред вама да бисте, између осталог, боље разумели зашто се у јавности више говори о мајкама које самостално брину о деци него о очевима.

Пример са почетка текста није једини пример како се долази до тога да један родитељ не испуњава обавезу према детету упркос одлуци суда. Разлози за то могу бити многобројни, а крећу се од реално неповољне економске ситуације до вештачки изазване лоше економске ситуације. Уз дубоко разумевање да понекад један од родитеља може доћи у неочекивану финансијску кризу, овде бих се пре свега осврнула на ону групу родитеља који такву атмосферу вештачки креирају са циљем да имају мање „трошкове” у вези с бригом о детету. Да би то постигли они морају ући у изакулисне договоре са послодавцима тако да се фиктивно одјаве са рада, одлазећи тако у „црну зону” и формално постајући незапослено лице. Или пак да у договору са послодавцем „на папиру” умањује праву зараду тако што један део ње добијају на рачун, а други део се исплаћује „на руке”. Како су ови нечасни договори између запосленог и послодавца не тако ретка појава, користим ову прилику да апелујем на послодавце да избегну ову активност са којом можда мисле да чине услугу свом запосленом, јер у пракси они директно раде у корист штете детета о којем та особа треба да брине.

Наша друштвена одговорност мора бити шира и обухватити и свест о томе какве последице остављају неке тренутне користи, а у овим набројаним конкретним ситуацијама последице ће осетити искључиво дете или деца. Да сам у ситуацији да ми као послодавцу запослени затражи услугу овог типа увек бих се запитала – па каква је уопште лојалност тог запосленог и однос према послу ако овако нешто може да учини свом детету? Укратко – ово није питање које решавају само две особе које деле обавезе у вези с дететом, ово није проблем на који само држава треба да одреагује, ово је проблем шире заједнице и свеукупног подизања свести о обавезама и одговорности, али и нашег доприноса томе да се неодговорност третира као срамота.

Да не би било забуне, и данас постоји механизам који омогућава да један родитељ реши проблем неплаћања алиментације од стране другог родитеља, али се то решење ретко кад користи у пракси. Родитељ може поднети кривичну пријаву против другог родитеља у случају неплаћања, али том решењу се ретко кад прибегава јер постоји страх да у неким новим околностима не дођу у гору ситуацију од тренутне.

Алиментациони фонд није нова појава, у неки државама се користи дуже, у некима је тек успостављен, а у некима се о њену још увек само размишља. У Шведској на пример алиментациони фонд постоји од 1938. године. Они су пионири у заштити права деце након што се родитељи формално и правно удаље један од другог. У региону пракса није дугог века, али се већ сад види да је примена добила и шири смисао од планираног. Наиме, од увођења алиментационог фонда у државама региона значајно се смањио број дуговања према деци, смањило се кашњење у исплати алиментације и може се констатовати да је примена алиментационог фонда у свету и у региону допринела томе да одговорност подигне на виши ниво. Ништа мање значајне резултате не очекујем ни у Србији.

На крају овог текста ред је да се осврнемо на то како је замишљено функционисање алиментационог фонда у Србији и каква је намера државе. Председник Александар Вучић најавио је почетком марта и укратко представио механизам по ком ће функционисати фонд, рекавши да ће држава стати на пут неодговорним родитељима. И био је у праву. Предлог закона ушао је у скупштинску процедуру последњег дана априла. У предлогу, о којем ће, надам се, конструктивно и добронамерно расправљати народни посланици, описано је да ће се уколико родитељ дужник два месеца не плати алиментацију покренути систем исплате дуговања преко алиментационог фонда. На тај начин ће родитељ дужник своје дуговање имати према држави, а не према детету. Сигурна сам да ће, самим тим што сада много говоримо о овој теми, оснивање алиментационог фонда допринети стварању другачијег амбијента, а пре свега да ће довести до одговорнијег односа родитеља према онима који јесу најбитнији у целој причи, а то су деца.

И нескромно ћу закључити да ће доношење једног оваквог иновативног законског решења сигурно обележити првих 100 дана владе проф. др Ђура Мацута и бити добар повод да сви заједно покажемо да Србија јесте демократско друштво у којем већина има капацитет да разговара о проблемима за које можемо да претпоставимо да постоји широк друштвени консензус, општа добронамерност и солидарност.

*Министарка без портфеља задужена за родну равноправност, борбу против насиља над женама и економско и политичко оснаживање жена