Briga pre svega

Ona je majka devojčice koja sada ima pet godina. Razvedena je tri godine. Odluku da se razvede donela je kada je pretrpela veće nasilje. Prve znake nasilja nije primećivala i nije im pridavala značaj jer je mislila da je to način da neko ko te voli pokaže veliku i neizmernu ljubav i privrženost. Tadašnji muž bio je ljubomoran. Verbalno, gotovo svakodnevno nasilje jedne večeri preraslo je u šamar. Ponižena i zbunjena opravdavala je ovakvo ponašanje njegovom ljubavlju i preispitivala svoje postupke. Sledeće jutro je osvanula obasuta poljupcima, sa mnogo „izvini” i „volim te”. Narednih nekoliko nedelja živela je najlepše romantične scene – buket cveća tek onako, porodična šetnja vikendom po Kalemegdanu sa tek prohodalom devojčicom, poruke ljubavi. A onda je jedan dan morala ponovo da ostane duže na poslu… Otvorena šaka se zatvorila i ona je sledećeg jutra imala i zatvoreno oko. Otišla je lekaru, otvorila bolovanje i donela odluku da se razvede. Dete je nakon duge i mučne parnice na kraju pripalo njoj. Želja za osvetom njenog bivšeg muža postala je toliko jaka da je prekinuo da plaća alimentaciju, ali i da preuzima druge obaveze u vezi sa ćerkom ostavljajući bivšu suprugu u nezavidnoj situaciji – sa nedostajućim finansijama i praktično u socijalnoj izolaciji. Ona svojoj mlađoj sestri, koja joj je bila i tad, ali je i danas desna ruka i pomoć u odgajanju devojčice, na pitanje zašto ga ne tuži odgovara – ne bih da bude još gore.

Sigurna sam da svako od nas zna neku sličnu priču u kojoj bivši partneri iz različitih razloga odbijaju da preuzmu deo obaveza u vezi s brigom o zajedničkom detetu ili deci.

Na početku da objasnimo dva najvažnija pojma koja će se u ovom tekstu do kraja često ponavljati. Prvi pojam je alimentacija. On se može definisati kao obaveza izdržavanja roditelja prema detetu čija se visina određuje sudskom odlukom ili sporazumom, a predstavlja oblik zakonskog izdržavanja, pre svega maloletnog, a pod određenim uslovima i punoletnog deteta. Iako se pitanje plaćanja alimentacije i drugih obaveza u vezi sa brigom o detetu rešavaju, kao što sam navela, odlukom suda, u praksi sa pak dešava da se ta odluka ne poštuje u celosti ili delimično. Drugi pojam je alimentacioni fond. Alimentacioni fond je mehanizam zaštite koji obezbeđuje izdržavanje deteta kada roditelj koji je na to obavezan ne plaća alimentaciju. U tom slučaju država na sebe preuzima obavezu isplate, a kasnije naplaćuje dug od roditelja dužnika.

U ovom tekstu pre svega želim da istaknem važnost uvođenja alimentacionog fonda kao mehanizma zaštite deteta i roditelja koji neposredno brine o detetu od neodgovornosti drugog roditelja koji obaveze izbegava ili odlaže.

Da bismo razumeli razmere problema sa naplatom alimentacije potrebno je da se nakratko osvrnemo na zvaničnu statistiku. Prema popisu iz 2022. godine, u Srbiji oko 320.000 žena i oko 90.000 muškaraca samostalno brine o deci. Kako se broj brakorazvodnih parnica iz godine u godinu povećava, ovaj broj danas može biti samo veći nego te 2022. godine, kada je bio popis. Među pomenutom grupom roditelja koji samostalno brinu o detetu ili deci, čak 50 odsto ima problem da od drugog roditelja naplati alimentaciju, pri čemu se radi ili o potpunoj obustavi isplata ili o velikim kašnjenjima. Najveći broj roditelja koji imaju ove probleme su majke. To, naravno, ne znači da ne postoje i očevi koji se suočavaju sa takvim problemima, ali je nesrazmerno veći broj majki. U tom smislu je primer sa početka ovog teksta i jedan od najtipičnijih – osveta bivšeg partnera preko leđa deteta ili dece. Ovi brojevi su tu pred vama da biste, između ostalog, bolje razumeli zašto se u javnosti više govori o majkama koje samostalno brinu o deci nego o očevima.

Primer sa početka teksta nije jedini primer kako se dolazi do toga da jedan roditelj ne ispunjava obavezu prema detetu uprkos odluci suda. Razlozi za to mogu biti mnogobrojni, a kreću se od realno nepovoljne ekonomske situacije do veštački izazvane loše ekonomske situacije. Uz duboko razumevanje da ponekad jedan od roditelja može doći u neočekivanu finansijsku krizu, ovde bih se pre svega osvrnula na onu grupu roditelja koji takvu atmosferu veštački kreiraju sa ciljem da imaju manje „troškove” u vezi s brigom o detetu. Da bi to postigli oni moraju ući u izakulisne dogovore sa poslodavcima tako da se fiktivno odjave sa rada, odlazeći tako u „crnu zonu” i formalno postajući nezaposleno lice. Ili pak da u dogovoru sa poslodavcem „na papiru” umanjuje pravu zaradu tako što jedan deo nje dobijaju na račun, a drugi deo se isplaćuje „na ruke”. Kako su ovi nečasni dogovori između zaposlenog i poslodavca ne tako retka pojava, koristim ovu priliku da apelujem na poslodavce da izbegnu ovu aktivnost sa kojom možda misle da čine uslugu svom zaposlenom, jer u praksi oni direktno rade u korist štete deteta o kojem ta osoba treba da brine.

Naša društvena odgovornost mora biti šira i obuhvatiti i svest o tome kakve posledice ostavljaju neke trenutne koristi, a u ovim nabrojanim konkretnim situacijama posledice će osetiti isključivo dete ili deca. Da sam u situaciji da mi kao poslodavcu zaposleni zatraži uslugu ovog tipa uvek bih se zapitala – pa kakva je uopšte lojalnost tog zaposlenog i odnos prema poslu ako ovako nešto može da učini svom detetu? Ukratko – ovo nije pitanje koje rešavaju samo dve osobe koje dele obaveze u vezi s detetom, ovo nije problem na koji samo država treba da odreaguje, ovo je problem šire zajednice i sveukupnog podizanja svesti o obavezama i odgovornosti, ali i našeg doprinosa tome da se neodgovornost tretira kao sramota.

Da ne bi bilo zabune, i danas postoji mehanizam koji omogućava da jedan roditelj reši problem neplaćanja alimentacije od strane drugog roditelja, ali se to rešenje retko kad koristi u praksi. Roditelj može podneti krivičnu prijavu protiv drugog roditelja u slučaju neplaćanja, ali tom rešenju se retko kad pribegava jer postoji strah da u nekim novim okolnostima ne dođu u goru situaciju od trenutne.

Alimentacioni fond nije nova pojava, u neki državama se koristi duže, u nekima je tek uspostavljen, a u nekima se o njenu još uvek samo razmišlja. U Švedskoj na primer alimentacioni fond postoji od 1938. godine. Oni su pioniri u zaštiti prava dece nakon što se roditelji formalno i pravno udalje jedan od drugog. U regionu praksa nije dugog veka, ali se već sad vidi da je primena dobila i širi smisao od planiranog. Naime, od uvođenja alimentacionog fonda u državama regiona značajno se smanjio broj dugovanja prema deci, smanjilo se kašnjenje u isplati alimentacije i može se konstatovati da je primena alimentacionog fonda u svetu i u regionu doprinela tome da odgovornost podigne na viši nivo. Ništa manje značajne rezultate ne očekujem ni u Srbiji.

Na kraju ovog teksta red je da se osvrnemo na to kako je zamišljeno funkcionisanje alimentacionog fonda u Srbiji i kakva je namera države. Predsednik Aleksandar Vučić najavio je početkom marta i ukratko predstavio mehanizam po kom će funkcionisati fond, rekavši da će država stati na put neodgovornim roditeljima. I bio je u pravu. Predlog zakona ušao je u skupštinsku proceduru poslednjeg dana aprila. U predlogu, o kojem će, nadam se, konstruktivno i dobronamerno raspravljati narodni poslanici, opisano je da će se ukoliko roditelj dužnik dva meseca ne plati alimentaciju pokrenuti sistem isplate dugovanja preko alimentacionog fonda. Na taj način će roditelj dužnik svoje dugovanje imati prema državi, a ne prema detetu. Sigurna sam da će, samim tim što sada mnogo govorimo o ovoj temi, osnivanje alimentacionog fonda doprineti stvaranju drugačijeg ambijenta, a pre svega da će dovesti do odgovornijeg odnosa roditelja prema onima koji jesu najbitniji u celoj priči, a to su deca.

I neskromno ću zaključiti da će donošenje jednog ovakvog inovativnog zakonskog rešenja sigurno obeležiti prvih 100 dana vlade prof. dr Đura Macuta i biti dobar povod da svi zajedno pokažemo da Srbija jeste demokratsko društvo u kojem većina ima kapacitet da razgovara o problemima za koje možemo da pretpostavimo da postoji širok društveni konsenzus, opšta dobronamernost i solidarnost.

*Ministarka bez portfelja zadužena za rodnu ravnopravnost, borbu protiv nasilja nad ženama i ekonomsko i političko osnaživanje žena