Мало Орашје је опомена и симбол страдања

Адвокатски посао, поступци у којима је учествовао, прикупљање документације, претраживање архива и разговори са сведоцима навели су адвоката Стефана Стефановића да напише роман „Адвокат”. Књиге која је, како њен аутор каже за „Политику”, најближа жанру историјског трилера, описује пуцавање у адвоката у пензији који, иако тешко рањен, покушава да рекапитулира свој живот и схвати ко је имао мотив да га убије. Размишља да ли упуцавање, можда, има везе са његовом струком или са неразјашњеним злочинима из Другог светског рата. У потрази за осумњиченима, истражујући своју прошлост, али и пролазећи кроз лавиринт српске историје, адвокат креће у потрагу за својим идентитетом, правном државом, владавином права...

Роман је и споменик адвокатској професији али и прича о адвокатури какве више нема, борби за људска права, положају малог човека у тоталитарним системима, о обичним људима са маргине који би да мењају свет.

Оно што је у највећој мери утицало да Стефановић напише роман јесу, како каже у разговору за наш лист, поступци рехабилитације невино осуђених после Другог светског рата, реституција неправедно одузете имовине и случајеви које је истраживао.

– Најважнији догађај у роману је убиство тринаесторо невиних људи у селу Забрдица код Ваљева, чије су мошти пронађене деведесетих година и похрањене у крипти Храма Светог Луке у Бабиној Луци код Ваљева. Овај случај је парадигма страдања и васкрсења српског народа, али и култура амнезије насупрот култури сећања. Занимљиво је да су до данас утврђени идентитети само две жртве, Милован Грбић и Слободан Гвозденовић, да јама никада није обележена и да није постављено пригодно спомен-обележје. Црква, гробље и свети преци јесу оно најесенцијалније што један народ има. Међутим, гробље јесте можда и најјачи симбол нашег страдалног народа, наша туга, бол, али и васкршња радост и семе из којег се цео народ обнавља, како каже владика Николај: „Сва је српска земља гробље” – каже Стефановић.

Током писања романа наш саговорник користио је и грађу из предмета у којима је поступао. Пре свих, каже, онај у вези са убиством свештеника Душана Поповића, кога су током Другог светског рата партизани живог закопали, а потом и поступци реституције куће министра унутрашњих послова Краљевине СХС Милорада Драшковића, убиство калуђера Илариона, игумана манастира Боговађа, али и рехабилитација генерала Драгољуба Михаиловића, бившег министра одбране и вође краљевих официра Југословенске војске у отаџбини.

– Обремењеност злочинима, наследни грехови, заташкавање злочина, релативизација одговорности и аболирање злочинаца представљају теме којим се бави овај роман. Како би рекао почивши владика Атанасије Јевтић: „Кажу нећемо да се делимо. Управо треба да се делимо, да видимо ко је ко!” Свака жртва има име и презиме, сваки злочинац исто, без обзира на идеологију и страну. Док се то не превазиђе, та зла крв у народу, док се не открију и обележе све масовне гробнице из грађанског рата 1941–1946. и у годинама револуционарне правде, па и сам гроб генерала Михаиловића, неће моћи ни доћи до помирења у народу. Заборав и заташкавање нису пут до помирења – каже наш саговорник.

На питање који ће му судски поступци остати у памћењу, осим оних са политичком позадином, адвокат Стефановић каже да је то, свакако, онај који је вођен против Уроша Блажића, који је у селима Дубона и Мало Орашје, 4. маја 2023. године, убио деветоро и ранио 12 младих, а у којем је био један од пуномоћника породица настрадалих.

– Поред масакра у ОШ „Владислав Рибникар”, никада се није десило да један тако млади човек убије толико својих вршњака сународника. Поменути трагичан догађај повезница је и са једним другим о којем се говори у роману. У Малом Орашју 6. јула 1944. године партизани су поставили заседу четницима. Процењује се да је овом приликом настрадало 86 младића, припадника четничког покрета, док је број настрадалих на страни партизана био 15. Дакле, укупно је у једном дану погинуло око стотину Срба. На месту где је подигнут споменик страдалим партизанима у Малом Орашју десио се нови масакр, непуних осам деценија после оног у Другом светском рату. Није ли то можда и опомена да је потребно све жртве означити, гробнице обележити, наћи одговорност злочинаца, јер духови прошлости нису се умирили у многим местима у нашој земљи – пита се адвокат Стефан Стефановић.