Обрачуни са корупцијом

Један од најзначајнијих текстова послератне југословенске и хрватске драмске књижевности, „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња” Иве Брешана, у адаптацији и режији Јане Маричић, постаје трагикомично савремен простор отпора против неморала, примитивизма, бахатости. Смештена у изанђалу, мемљиву провинцијску средину, затровану болно препознатљивом политичком осионошћу, радња која прати и припреме извођења Шекспировог „Хамлета”, од стране локалних глумаца аматера, поред наведених тема, промишљено поставља и питања односа између позоришта и стварности, као и друштвене функције уметности. 
Пробојност те гогољевски оштре сатире, у овом тумачењу је комички појачана јаком гротеском, у обликовању призора корумпиране свакодневнице. Позорница је натуралистички утврђена, сликовито одражава оронули амбијент локалне управе која се заснива на креду „власт може све”, и принципима искључивости, насиља, злоупотребе положаја (сценографија Горан Стојчетовић, костимограф Борис Чакширан). Њени носиоци су Букара (Бојан Стојчетовић), надувано самоуверени начелник, опијен моћи, огрезао у лажима и разноразним муљавинама, и Пуља (Небојша Ђорђевић), његова десна рука, нарочито гротескно обликован, који и ћерку Анђу (Милица Буразер) користи као средство у политичким марифетлуцима. Анђа прорачунато заводи и манипулише Јоцом (Ђорђе Велимировић), изневеравајући и њега и љубав; он је занесен њеним чарима, а син је оца неправедно оптуженог за проневеру, због чега постаје отуђен од остатка друштва, попут Хамлета у представи коју припремају. 
Мајкача Александре Цуцић бучна је и самоуверена крчмарица, поносна што ће у том осакаћеном „Хамлету” играти краљицу Гертруду. Никола Станковић гради лик такође сировог и простог Мачка и Лаерта у представи, а Немања Јаничић Шимурину, који употпуњује слику овог грубог, распојасаног друштва. Милан Васић наступа другачије, у улози учитеља Андре, тихог и скромног, одговарајуће повученог у том грактавом метежу, свестан плиткости и беде, али и немогућности да се из њих више извуче, због чега пристаје да буде редитељ тог вулгаризованог „Хамлета”. Нарочито надахнуто приказује буђење његовог комираног, дотученог духа, у призорима извођења Шекспирових речи, када устаје из безнађа и постаје стваралац, што се може схватити и метафорички, као одраз идеје да уметност удахњује смисао у (сваки) бесмисао, подижући посустале духове из клонућа.
Системска корупција је и тема успешне представе „Разбијени крчаг” редитељке Татјане Мандић Ригонат, чија је радња смештена у окриље (трулог) судства. Настала према Клајстовој необично апсурдној, мрачној комедији из времена позног романтизма, радња прати тужбу због разбијеног крчага и суђење које разоткрива страшне истине о наказности људи на позицијама моћи. Пространа сцена представља судницу, такође излизану, са редовима офуцаних столица, и интригантним сликама Биљане Ђурђевић, на видео-зиду у позадини, изражених симболичких и асоцијативних значења (сценографија Драгана Пурковић Мацан, костимографија Ивана Ристић). Глумци посвећено и стилски уједначено, на пољу претапања апсурда и трагикомичне гротеске, обликују такође један вид позоришта у позоришту, јер се и суђење суптилно указује као представа, чији извођачи дискретно театрализују игру. 
Миљка Брђанин жустро игра Марту, која са ћерком Евом и поломљеним крчагом долази у судницу да тражи правду, Ева (Тара Јованић) у основи је тиха и преплашена, завезана чворовима наметнуте ћутње и претњи, али не и до краја; чворови се постепено развезују, из ње пуца савест и храброст да открије истину о доживљеном сексуалном насиљу. Александар Стојковић ефектно представља судију Адама, разоткривајући ишчашеност његове природе, злоупотребе позиције моћи, ноншалантну ароганцију, манипулацију и кривљење истине. Љубиша Савановић је разумнији и правдољубивији судски саветник Валтер, Борис Шавија писар Лихт, Илија Ивановић срчани и пожртвовани Рупрехт, Евин вереник, спреман да се бори за њену част, а Владимир Ђорђевић његов отац Фајт Тимпел. Слађана Зрнић гради комички убедљиву епизоду, лик Бригите, ексцентричне лујке која вришти и шишти, а Ана Винчић представља у основи скрушену служавку Грету, која све види и све чује и спремна је да се побуни против насиља моћи. 
Простор игре је проширен на читаву салу, чиме и ми гледаоци конкретно и симболички постајемо део представе. Ликови на сцену долазе из дубине гледалишта, а Адам се на крају појављује на галерији, злокобно окончавајући ту судску фарсу. Монструозно нам се свима смеје, гадан и надмен, јер се извукао због учињеног зла, изазивајући горчину и крупну кнедлу у грлу, због трагичне друштвене препознатљивости ситуације.