Obračuni sa korupcijom

Jedan od najznačajnijih tekstova posleratne jugoslovenske i hrvatske dramske književnosti, „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja” Ive Brešana, u adaptaciji i režiji Jane Maričić, postaje tragikomično savremen prostor otpora protiv nemorala, primitivizma, bahatosti. Smeštena u izanđalu, memljivu provincijsku sredinu, zatrovanu bolno prepoznatljivom političkom osionošću, radnja koja prati i pripreme izvođenja Šekspirovog „Hamleta”, od strane lokalnih glumaca amatera, pored navedenih tema, promišljeno postavlja i pitanja odnosa između pozorišta i stvarnosti, kao i društvene funkcije umetnosti. 
Probojnost te gogoljevski oštre satire, u ovom tumačenju je komički pojačana jakom groteskom, u oblikovanju prizora korumpirane svakodnevnice. Pozornica je naturalistički utvrđena, slikovito odražava oronuli ambijent lokalne uprave koja se zasniva na kredu „vlast može sve”, i principima isključivosti, nasilja, zloupotrebe položaja (scenografija Goran Stojčetović, kostimograf Boris Čakširan). Njeni nosioci su Bukara (Bojan Stojčetović), naduvano samouvereni načelnik, opijen moći, ogrezao u lažima i raznoraznim muljavinama, i Pulja (Nebojša Đorđević), njegova desna ruka, naročito groteskno oblikovan, koji i ćerku Anđu (Milica Burazer) koristi kao sredstvo u političkim marifetlucima. Anđa proračunato zavodi i manipuliše Jocom (Đorđe Velimirović), izneveravajući i njega i ljubav; on je zanesen njenim čarima, a sin je oca nepravedno optuženog za proneveru, zbog čega postaje otuđen od ostatka društva, poput Hamleta u predstavi koju pripremaju. 
Majkača Aleksandre Cucić bučna je i samouverena krčmarica, ponosna što će u tom osakaćenom „Hamletu” igrati kraljicu Gertrudu. Nikola Stanković gradi lik takođe sirovog i prostog Mačka i Laerta u predstavi, a Nemanja Janičić Šimurinu, koji upotpunjuje sliku ovog grubog, raspojasanog društva. Milan Vasić nastupa drugačije, u ulozi učitelja Andre, tihog i skromnog, odgovarajuće povučenog u tom graktavom metežu, svestan plitkosti i bede, ali i nemogućnosti da se iz njih više izvuče, zbog čega pristaje da bude reditelj tog vulgarizovanog „Hamleta”. Naročito nadahnuto prikazuje buđenje njegovog komiranog, dotučenog duha, u prizorima izvođenja Šekspirovih reči, kada ustaje iz beznađa i postaje stvaralac, što se može shvatiti i metaforički, kao odraz ideje da umetnost udahnjuje smisao u (svaki) besmisao, podižući posustale duhove iz klonuća.
Sistemska korupcija je i tema uspešne predstave „Razbijeni krčag” rediteljke Tatjane Mandić Rigonat, čija je radnja smeštena u okrilje (trulog) sudstva. Nastala prema Klajstovoj neobično apsurdnoj, mračnoj komediji iz vremena poznog romantizma, radnja prati tužbu zbog razbijenog krčaga i suđenje koje razotkriva strašne istine o nakaznosti ljudi na pozicijama moći. Prostrana scena predstavlja sudnicu, takođe izlizanu, sa redovima ofucanih stolica, i intrigantnim slikama Biljane Đurđević, na video-zidu u pozadini, izraženih simboličkih i asocijativnih značenja (scenografija Dragana Purković Macan, kostimografija Ivana Ristić). Glumci posvećeno i stilski ujednačeno, na polju pretapanja apsurda i tragikomične groteske, oblikuju takođe jedan vid pozorišta u pozorištu, jer se i suđenje suptilno ukazuje kao predstava, čiji izvođači diskretno teatralizuju igru. 
Miljka Brđanin žustro igra Martu, koja sa ćerkom Evom i polomljenim krčagom dolazi u sudnicu da traži pravdu, Eva (Tara Jovanić) u osnovi je tiha i preplašena, zavezana čvorovima nametnute ćutnje i pretnji, ali ne i do kraja; čvorovi se postepeno razvezuju, iz nje puca savest i hrabrost da otkrije istinu o doživljenom seksualnom nasilju. Aleksandar Stojković efektno predstavlja sudiju Adama, razotkrivajući iščašenost njegove prirode, zloupotrebe pozicije moći, nonšalantnu aroganciju, manipulaciju i krivljenje istine. Ljubiša Savanović je razumniji i pravdoljubiviji sudski savetnik Valter, Boris Šavija pisar Liht, Ilija Ivanović srčani i požrtvovani Rupreht, Evin verenik, spreman da se bori za njenu čast, a Vladimir Đorđević njegov otac Fajt Timpel. Slađana Zrnić gradi komički ubedljivu epizodu, lik Brigite, ekscentrične lujke koja vrišti i šišti, a Ana Vinčić predstavlja u osnovi skrušenu služavku Gretu, koja sve vidi i sve čuje i spremna je da se pobuni protiv nasilja moći. 
Prostor igre je proširen na čitavu salu, čime i mi gledaoci konkretno i simbolički postajemo deo predstave. Likovi na scenu dolaze iz dubine gledališta, a Adam se na kraju pojavljuje na galeriji, zlokobno okončavajući tu sudsku farsu. Monstruozno nam se svima smeje, gadan i nadmen, jer se izvukao zbog učinjenog zla, izazivajući gorčinu i krupnu knedlu u grlu, zbog tragične društvene prepoznatljivosti situacije.