Студенти хоће изборе, Вучић хоће дигитрон

Као што у фудбалу време увек ради за Немце и за неког Милера, у српској политици време увек ради за Александра Вучића. Да ли су тај фактор време запоставили студенти у блокади, када су затражили расписивање ванредних парламентарних избора, не разумевајући да су из романтичног месијанизма званично ушли у српски политички октагон? Када скину дуксеве и уђу у ринг, са довољно високим мрежама да не може да се побегне напоље, осетиће све чари зване српска политика. 
Јуноше са индексима сетиће се како им је Вучић већ неколико пута током шестомесечне кризе нудио изборе, чак и дан после 15. марта и великог митинга који су организовали у Београду. Али њихов успех и привлачење све ширих друштвених слојева заснивали су се управо на њиховим паролама да желе да почну да функционишу институције и да су аполитични, те њихов изненадни захтев да се распусте народни посланици делује као да је преписан из неког есеја професора са Сорбоне из 1968. године, али са много више утицаја „Тиктока”. 
Као што је Вучић, нудећи изборе, знао да после 13 година сваку власт захвата декаденција, претерана моћ и богатство многих који су му се клели на вечну верност и сувише су близу њега, суочен први пут са делом српске академске младости као противницима, желео је да заустави тренд пада.

Како је у политици, као у љубави и рату, кључно препознати прави тренутак и зграбити га, блокадери су, што јесте својствено младости, помислили да је све време овога света њихово. Али оно неумитно тече, а како пленумска организација у суштини јесте револуционарна творевина, она по правилу и једе своју децу. 
Отуда сви студентски протести започињу и завршавају се на исти начин. Започињу као младалачки бунт против ауторитета, дакле против власти, професора и родитеља, кроз величање идеала слободе и правде, захтевима за смањењем корупције и осуди владајућих елита које се по правилу затекну са превише слатког до лаката. Како су те вредности потпуно прихватљиве и како их проповеда наша невина младост, по правилу им се нема шта приговорити. 
Али онога тренутка када уђу у сферу политике, а тако је од шездесетосмаша до данас, најистакнутији и најталентованији међу њима добиће понуду коју неће моћи да одбију. Тај тренутак учлањења у елиту конформизма који су толико презирали, представља чин одрастања и суочавања са политичком реалношћу на терену. 
Тај час је куцнуо, са магичном формулацијом која је лебдела током протеклих месеци протеста. Реч је, наравно, о „политичкој артикулацији”. Из чедне студентске иконографије и жеље да институције профункционишу, изронила је озбиљна политичка амбиција. Јер захтев за расписивањем ванредних избора није више ствар младалачког бунта. То је покушај прерасподеле политичке моћи, а тада су све карте отворене. 
Српски политички ултимат-фајт ће почети већ током процеса формирања студентске изборне листе, на којој неће бити студената, али коју ће они саставити. „Позивамо народ да подржи листу којој ће студенти у блокади свих високошколских установа на територији Србије пренети своје поверење, како би на теразијама правде превагнула истина”, навели су „Студенти у блокади”. Ко ће се наћи на њој? Према првим најавама, то су универзитетски професори, радници, пољопривредници, лекари, односно појединци са моралним кредибилитетом који ће проћи кроз решето кадровске комисије студентских пленума. Дакле, радници, сељаци и поштена интелигенција. Наравно да Вучићева екипа неће седети загледана у вечност, као коначну одредницу њиховог замишљеног боравка на власти, већ ће одмах кренути у акцију, вероватно са тезом да су они који ће се наћи на листи стварни идеолози протеста. Наравно да ће бити више заинтересованих кандидати за листе, па ће личне сујете, по правилу, засенити историјски тренутак промена, те ће питање „зашто он, а не ја” постати први камен спотицања и раздора унутар кандидатског блока. Дакле, ништа ново међу Србима. 
Следећа ствар је далеко сложенија. Пошто су кадровици студената у блокади одлучили да на листи не буде опозиционих функционера, уз досадашњу приметну ограду од опозиционих странака, можда ће први пут вучићевци и опозиционари једни у другима видети потенцијалне савезнике из рачуна. Ако су и до сада то радо чинили, што би рекли скептици, сада то може постати обострани егзистенцијални интерес. Наравно да то неће изрећи јавно, већ ће евентуално те контрареволуционарне бубице поделити преко посредника. Да ли је заиста идеја студената у блокади да гумицом избришу опозицију, од које истовремено траже подршку и ресурсе, уз истовремено брисање Вучића, реална могућност или мегаломанија, својствена младалачкој хировитости? Вучићеви спин-доктори ће овој тези свакако додати и страни фактор, односно обојену или цветнају револуцију. Само да Вучић коначно напише књигу и открије ко од странаца држи даљински и управља процесима у земљи. 

Опозиција се заиста налази пред озбиљном дилемом. Како да одговори на захтеве студената, а да не изгуби своју аутономију и кредибилитет, ако су студенти већ између редова провукли да немају ни једно ни друго, чим су ставили рампу њиховим функционерима за улазак на листу. Опозицији под блокадом сарадња са студентима може донети политички бенефит, али и ризик од потпуног губитка контроле над политичким процесима и потенцијалним нестанком. 
Тако је политички театар у Србији постао комплексна мрежа интереса, стратегија и калкулација у којој ће студенти, опозиција и власт играти своје игре.   
У политичкој драми, где студенти траже изборе, а опозиција им аплаудира из другог реда, док Вучић анализира фокус-групе, постоје три могућа сценарија – сваки са својим јунацима, антихеројима и неизбежним „Дневником” у 19.30. 
Први можемо назвати „Чисти протест” у којем опозиција остаје потпуно по страни, док студенти формирају своју листу. У овом сценарију студенти истрајавају у ставу да нема места „потрошеним политичарима” на њиховим листама. Настаје такозвани. грађански фронт састављен од младих, невладиних ентузијаста, академске елите и понеког професора који сања о мандату у скупштини, али не воли да се превише зноји на терену. 
Опозиција, сатерана у ћошак, даје вербалну подршку, уплаћује донације из сенке, али без видљивог удела. У овом аранжману, студентски покрет улази у политичку арену као „трећи пут”, али без инфраструктуре, локалних одбора и искуства у прљавој изборној кухињи. Вучићева машинерија то дочекује спремно – медијски, теренски и статистички. 
Исход може бити овакав. Листа „За будућност без Вучића” улази у парламент, али разбијена и маргинализована. Протести јењавају, студенти се враћају на испите. СНС остаје доминантан, а опозиција и даље без зуба. 
Друга могућност је сценарио „Прикривене симбиозе”, по ком се опозиција инфилтрира, али не доминира. Овде опозициони лидери покушавају паметнију тактику: повлаче се из првог плана, али кроз „независне личности”, а заправо своје кумове, саветнике, бивше чланове омладинских секција стављају на студентске листе. Стварају утисак новог, нестраначког покрета, док се заправо ради о прерађеном ДОС-у у патикама. 
Студенти ћуте, јер су свесни да без логистике и политичког искуства више не могу даље. Вучић зна тачно с ким има посла, па бира: да ли да их разоткрије на Пинку, препусти их Драгану Вучићевићу да их опева у дуету са Бајом Малим Книнџом или да их пусти да се сами растуре у међусобним сукобима. 
Таква листа улази у парламент, опозиција тврди да су „они све покренули”, студенти тврде да су „они аутономни”, а народ – не верује никоме. СНС слаби, али не губи већину. 
Трећа опција је „Прорачунати Вучићев контраудар”. Он препознаје тренутак и расписује изборе. Називан од студената у блокади „ненадлежном предметном институцијом”, користи протесте као повод да покаже своју демократску ширину, уз саркастичне коментаре на рачун блокадера, али без цепања кошуље. Сазива ванредне изборе под паролом „Нека народ каже своје”. Опозиција није спремна јер нема јединствену листу, нема кампању, а студенти се још ломе између идеализма и реалполитике. 
На Н1 и Новој С, студенти остају стални гости, са вуненим џемперима и гестикулацијом која неодољиво подсећа на увод у мастер рад. С друге стране, Вучић већ има спремљени серијал на Пинку и Информеру, са нарацијом, музиком и драматичним кадром где деца у планинском селу вичу: „Хвала, председниче!” 
Шта треба да знају студенти у блокади? Да је улазак у политику сличан уласку у минско поље, где се идеализам потроши брже него боца воде на митингу. То подразумева да се симпатије и перцепције о нечијој снази потврђују изборним резултатима. Јер док сви причају о изборима, Вучић је тај који их расписује или не. Ако буде све чешће корачао између кинеских инвеститора и српских путара и отварао три фабрике дневно, то значи да је узео дигитрон и израчунао расположење бирачког тела. 
И оно најважније, на шта ће Вучић обраћати нарочиту пажњу. Многи се боје да не закасне у подели профита после Вучићеве ере, а да она још није започела. Та трка ће се одвијати наредних недеља и у њој ће бити много међусобног саплитања и изненађења, у традиционалној атлетској дисциплини у Срба: маратон с препонама!