Studenti hoće izbore, Vučić hoće digitron

Kao što u fudbalu vreme uvek radi za Nemce i za nekog Milera, u srpskoj politici vreme uvek radi za Aleksandra Vučića. Da li su taj faktor vreme zapostavili studenti u blokadi, kada su zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ne razumevajući da su iz romantičnog mesijanizma zvanično ušli u srpski politički oktagon? Kada skinu dukseve i uđu u ring, sa dovoljno visokim mrežama da ne može da se pobegne napolje, osetiće sve čari zvane srpska politika. 
Junoše sa indeksima setiće se kako im je Vučić već nekoliko puta tokom šestomesečne krize nudio izbore, čak i dan posle 15. marta i velikog mitinga koji su organizovali u Beogradu. Ali njihov uspeh i privlačenje sve širih društvenih slojeva zasnivali su se upravo na njihovim parolama da žele da počnu da funkcionišu institucije i da su apolitični, te njihov iznenadni zahtev da se raspuste narodni poslanici deluje kao da je prepisan iz nekog eseja profesora sa Sorbone iz 1968. godine, ali sa mnogo više uticaja „Tiktoka”. 
Kao što je Vučić, nudeći izbore, znao da posle 13 godina svaku vlast zahvata dekadencija, preterana moć i bogatstvo mnogih koji su mu se kleli na večnu vernost i suviše su blizu njega, suočen prvi put sa delom srpske akademske mladosti kao protivnicima, želeo je da zaustavi trend pada.

Kako je u politici, kao u ljubavi i ratu, ključno prepoznati pravi trenutak i zgrabiti ga, blokaderi su, što jeste svojstveno mladosti, pomislili da je sve vreme ovoga sveta njihovo. Ali ono neumitno teče, a kako plenumska organizacija u suštini jeste revolucionarna tvorevina, ona po pravilu i jede svoju decu. 
Otuda svi studentski protesti započinju i završavaju se na isti način. Započinju kao mladalački bunt protiv autoriteta, dakle protiv vlasti, profesora i roditelja, kroz veličanje ideala slobode i pravde, zahtevima za smanjenjem korupcije i osudi vladajućih elita koje se po pravilu zateknu sa previše slatkog do lakata. Kako su te vrednosti potpuno prihvatljive i kako ih propoveda naša nevina mladost, po pravilu im se nema šta prigovoriti. 
Ali onoga trenutka kada uđu u sferu politike, a tako je od šezdesetosmaša do danas, najistaknutiji i najtalentovaniji među njima dobiće ponudu koju neće moći da odbiju. Taj trenutak učlanjenja u elitu konformizma koji su toliko prezirali, predstavlja čin odrastanja i suočavanja sa političkom realnošću na terenu. 
Taj čas je kucnuo, sa magičnom formulacijom koja je lebdela tokom proteklih meseci protesta. Reč je, naravno, o „političkoj artikulaciji”. Iz čedne studentske ikonografije i želje da institucije profunkcionišu, izronila je ozbiljna politička ambicija. Jer zahtev za raspisivanjem vanrednih izbora nije više stvar mladalačkog bunta. To je pokušaj preraspodele političke moći, a tada su sve karte otvorene. 
Srpski politički ultimat-fajt će početi već tokom procesa formiranja studentske izborne liste, na kojoj neće biti studenata, ali koju će oni sastaviti. „Pozivamo narod da podrži listu kojoj će studenti u blokadi svih visokoškolskih ustanova na teritoriji Srbije preneti svoje poverenje, kako bi na terazijama pravde prevagnula istina”, naveli su „Studenti u blokadi”. Ko će se naći na njoj? Prema prvim najavama, to su univerzitetski profesori, radnici, poljoprivrednici, lekari, odnosno pojedinci sa moralnim kredibilitetom koji će proći kroz rešeto kadrovske komisije studentskih plenuma. Dakle, radnici, seljaci i poštena inteligencija. Naravno da Vučićeva ekipa neće sedeti zagledana u večnost, kao konačnu odrednicu njihovog zamišljenog boravka na vlasti, već će odmah krenuti u akciju, verovatno sa tezom da su oni koji će se naći na listi stvarni ideolozi protesta. Naravno da će biti više zainteresovanih kandidati za liste, pa će lične sujete, po pravilu, zaseniti istorijski trenutak promena, te će pitanje „zašto on, a ne ja” postati prvi kamen spoticanja i razdora unutar kandidatskog bloka. Dakle, ništa novo među Srbima. 
Sledeća stvar je daleko složenija. Pošto su kadrovici studenata u blokadi odlučili da na listi ne bude opozicionih funkcionera, uz dosadašnju primetnu ogradu od opozicionih stranaka, možda će prvi put vučićevci i opozicionari jedni u drugima videti potencijalne saveznike iz računa. Ako su i do sada to rado činili, što bi rekli skeptici, sada to može postati obostrani egzistencijalni interes. Naravno da to neće izreći javno, već će eventualno te kontrarevolucionarne bubice podeliti preko posrednika. Da li je zaista ideja studenata u blokadi da gumicom izbrišu opoziciju, od koje istovremeno traže podršku i resurse, uz istovremeno brisanje Vučića, realna mogućnost ili megalomanija, svojstvena mladalačkoj hirovitosti? Vučićevi spin-doktori će ovoj tezi svakako dodati i strani faktor, odnosno obojenu ili cvetnaju revoluciju. Samo da Vučić konačno napiše knjigu i otkrije ko od stranaca drži daljinski i upravlja procesima u zemlji. 

Opozicija se zaista nalazi pred ozbiljnom dilemom. Kako da odgovori na zahteve studenata, a da ne izgubi svoju autonomiju i kredibilitet, ako su studenti već između redova provukli da nemaju ni jedno ni drugo, čim su stavili rampu njihovim funkcionerima za ulazak na listu. Opoziciji pod blokadom saradnja sa studentima može doneti politički benefit, ali i rizik od potpunog gubitka kontrole nad političkim procesima i potencijalnim nestankom. 
Tako je politički teatar u Srbiji postao kompleksna mreža interesa, strategija i kalkulacija u kojoj će studenti, opozicija i vlast igrati svoje igre.   
U političkoj drami, gde studenti traže izbore, a opozicija im aplaudira iz drugog reda, dok Vučić analizira fokus-grupe, postoje tri moguća scenarija – svaki sa svojim junacima, antiherojima i neizbežnim „Dnevnikom” u 19.30. 
Prvi možemo nazvati „Čisti protest” u kojem opozicija ostaje potpuno po strani, dok studenti formiraju svoju listu. U ovom scenariju studenti istrajavaju u stavu da nema mesta „potrošenim političarima” na njihovim listama. Nastaje takozvani. građanski front sastavljen od mladih, nevladinih entuzijasta, akademske elite i ponekog profesora koji sanja o mandatu u skupštini, ali ne voli da se previše znoji na terenu. 
Opozicija, saterana u ćošak, daje verbalnu podršku, uplaćuje donacije iz senke, ali bez vidljivog udela. U ovom aranžmanu, studentski pokret ulazi u političku arenu kao „treći put”, ali bez infrastrukture, lokalnih odbora i iskustva u prljavoj izbornoj kuhinji. Vučićeva mašinerija to dočekuje spremno – medijski, terenski i statistički. 
Ishod može biti ovakav. Lista „Za budućnost bez Vučića” ulazi u parlament, ali razbijena i marginalizovana. Protesti jenjavaju, studenti se vraćaju na ispite. SNS ostaje dominantan, a opozicija i dalje bez zuba. 
Druga mogućnost je scenario „Prikrivene simbioze”, po kom se opozicija infiltrira, ali ne dominira. Ovde opozicioni lideri pokušavaju pametniju taktiku: povlače se iz prvog plana, ali kroz „nezavisne ličnosti”, a zapravo svoje kumove, savetnike, bivše članove omladinskih sekcija stavljaju na studentske liste. Stvaraju utisak novog, nestranačkog pokreta, dok se zapravo radi o prerađenom DOS-u u patikama. 
Studenti ćute, jer su svesni da bez logistike i političkog iskustva više ne mogu dalje. Vučić zna tačno s kim ima posla, pa bira: da li da ih razotkrije na Pinku, prepusti ih Draganu Vučićeviću da ih opeva u duetu sa Bajom Malim Knindžom ili da ih pusti da se sami rasture u međusobnim sukobima. 
Takva lista ulazi u parlament, opozicija tvrdi da su „oni sve pokrenuli”, studenti tvrde da su „oni autonomni”, a narod – ne veruje nikome. SNS slabi, ali ne gubi većinu. 
Treća opcija je „Proračunati Vučićev kontraudar”. On prepoznaje trenutak i raspisuje izbore. Nazivan od studenata u blokadi „nenadležnom predmetnom institucijom”, koristi proteste kao povod da pokaže svoju demokratsku širinu, uz sarkastične komentare na račun blokadera, ali bez cepanja košulje. Saziva vanredne izbore pod parolom „Neka narod kaže svoje”. Opozicija nije spremna jer nema jedinstvenu listu, nema kampanju, a studenti se još lome između idealizma i realpolitike. 
Na N1 i Novoj S, studenti ostaju stalni gosti, sa vunenim džemperima i gestikulacijom koja neodoljivo podseća na uvod u master rad. S druge strane, Vučić već ima spremljeni serijal na Pinku i Informeru, sa naracijom, muzikom i dramatičnim kadrom gde deca u planinskom selu viču: „Hvala, predsedniče!” 
Šta treba da znaju studenti u blokadi? Da je ulazak u politiku sličan ulasku u minsko polje, gde se idealizam potroši brže nego boca vode na mitingu. To podrazumeva da se simpatije i percepcije o nečijoj snazi potvrđuju izbornim rezultatima. Jer dok svi pričaju o izborima, Vučić je taj koji ih raspisuje ili ne. Ako bude sve češće koračao između kineskih investitora i srpskih putara i otvarao tri fabrike dnevno, to znači da je uzeo digitron i izračunao raspoloženje biračkog tela. 
I ono najvažnije, na šta će Vučić obraćati naročitu pažnju. Mnogi se boje da ne zakasne u podeli profita posle Vučićeve ere, a da ona još nije započela. Ta trka će se odvijati narednih nedelja i u njoj će biti mnogo međusobnog saplitanja i iznenađenja, u tradicionalnoj atletskoj disciplini u Srba: maraton s preponama!