Ђиласов притисак у наставцима

Још једним отвореним писмом које је унапред послати медијима блиским прозападној опозицији, Драган Ђилас је наставио са кампањом притиска на Више јавно тужилаштво у Београду, лично усмереном против његовог шефа главног јавног тужиоца  Ненада Стефановића. Док поново износи већ виђене, ничим утемељене оптужбе, Ђилас опет избегава да помене Загорку Доловац, врховну јавну тужитељку и одговорну за рад целог тужилачког система, што се у политичким круговима све отвореније тумачи као јасан покушај њене заштите.

Он у јавности пласира ствари које покушава да представи као чињенице, али је очигледна намера да се личним нападима на тужиоца Стефановића поткопа легитимитет поступака који се не уклапају у интересну конструкцију опозиције коју предводи Ђилас. Истовремено, његова потпуна тишина о институцији која стоји изнад свих јавних тужилаштава у Србији, а којом руководи Загорка Доловац, сведочи о двоструким аршинима који се годинама користе.

Иако је Више јавно тужилаштво у Београду једно од ретких које је у последњем периоду покренуло осетљиве поступке, Ђилас у њему види мету, док део правосуђа који годинама стоји у месту не доживљава као проблем. Уместо питања зашто тужилаштво на републичком нивоу годинама не реагује на озбиљне предмете, Ђилас води хајку против тужилаца који раде.

 Истовремено, одговорност Загорке Доловац за општу блокаду кључних предмета остаје заштићена и медијски неупитна.

Иако се у јавности константно промовише наратив о тзв. притиску власти на правосуђе, примери попут овог отварају другачију слику, где политички играчи, уз подршку медијске инфраструктуре која стиже са запада, утичу на тужилаштво које делује, а у потпуности штите структуре које ћуте.

Наступ Драгана Ђиласа није ни први ни усамљен, већ свакодневна пракса. Уместо институционалног поверења, овај паралелни систем се у очима опозиције посматра као алатка, онај ко им одговара добија заштиту, онај ко ради бива нападнут.