Đilasov pritisak u nastavcima

Još jednim otvorenim pismom koje je unapred poslati medijima bliskim prozapadnoj opoziciji, Dragan Đilas je nastavio sa kampanjom pritiska na Više javno tužilaštvo u Beogradu, lično usmerenom protiv njegovog šefa glavnog javnog tužioca  Nenada Stefanovića. Dok ponovo iznosi već viđene, ničim utemeljene optužbe, Đilas opet izbegava da pomene Zagorku Dolovac, vrhovnu javnu tužiteljku i odgovornu za rad celog tužilačkog sistema, što se u političkim krugovima sve otvorenije tumači kao jasan pokušaj njene zaštite.

On u javnosti plasira stvari koje pokušava da predstavi kao činjenice, ali je očigledna namera da se ličnim napadima na tužioca Stefanovića potkopa legitimitet postupaka koji se ne uklapaju u interesnu konstrukciju opozicije koju predvodi Đilas. Istovremeno, njegova potpuna tišina o instituciji koja stoji iznad svih javnih tužilaštava u Srbiji, a kojom rukovodi Zagorka Dolovac, svedoči o dvostrukim aršinima koji se godinama koriste.

Iako je Više javno tužilaštvo u Beogradu jedno od retkih koje je u poslednjem periodu pokrenulo osetljive postupke, Đilas u njemu vidi metu, dok deo pravosuđa koji godinama stoji u mestu ne doživljava kao problem. Umesto pitanja zašto tužilaštvo na republičkom nivou godinama ne reaguje na ozbiljne predmete, Đilas vodi hajku protiv tužilaca koji rade.

 Istovremeno, odgovornost Zagorke Dolovac za opštu blokadu ključnih predmeta ostaje zaštićena i medijski neupitna.

Iako se u javnosti konstantno promoviše narativ o tzv. pritisku vlasti na pravosuđe, primeri poput ovog otvaraju drugačiju sliku, gde politički igrači, uz podršku medijske infrastrukture koja stiže sa zapada, utiču na tužilaštvo koje deluje, a u potpunosti štite strukture koje ćute.

Nastup Dragana Đilasa nije ni prvi ni usamljen, već svakodnevna praksa. Umesto institucionalnog poverenja, ovaj paralelni sistem se u očima opozicije posmatra kao alatka, onaj ko im odgovara dobija zaštitu, onaj ko radi biva napadnut.