Шабић: Санкције за неистине

Правно схватање Врховног суда Србије у вези са законским санкционисањем критике јавних личности, према оцени Родољуба Шабића, повереника за информације од јавног значаја,на трагу је европских стандарда, будући да је у развијеним демократским земљама прихваћена пракса да су носиоци јавних функција дужни да трпе више.

То, међутим, како наглашава Шабић, не значи да се они смеју клеветати, односно не сме се смишљено и са намером износити у јавност нешто за шта и онај који то саопштава зна да је неистина.

Област слободе мишљења и изражавања је, иначе, регулисана чланом 10. Европске повеље о људским правима, али и случајевима из праксе, од којих је, како наводи Шабић, најпознатији случај „Лигенс против Аустрије” из 1975. године, у којем је, након што је аустријски суд пресудио у корист аустријског канцелара Бруна Крајског, а против новинара који га је окарактерисао као неморалног и лицемерног, ту пресуду поништио Европски суд за људска права.

Шабић додаје да је европска пракса да се вредносни судови не доказују. То, заправо, значи да је дозвољено за политичара рећи да је, рецимо, неодговоран, неактиван или неспособан.

То, међутим, не важи кад је реч о чињеницама, односно ако се неки политичар „прозове” за конкретно дело, попут, рецимо, крађе или проневере. Уколико, наиме, нема доказа за те тврдње, а онај који их је изнео зна да оне нису истините, реч је о клевети која је подложна санкцијама.

Шабић, међутим, додаје да је, и у случају изношења неистинитих података могуће да се онај који их је изнео „извуче”. Потребно је, међутим, да докаже да је имао разлога да верује у истинитост наведених података, да се водио добром намером приликом њиховог објављивања, као и да је учинио све да провери њихову истинитост.

М. Р. П.