У Требињу се са сетом сећају „ћире”

Требиње – На обали реке Требишњице, у сенци старих платана, посађених почетком прошлог века, зграда железничке станице, локомотива са ознаком ЈЖ и серијским бројем 83-056, подсећају на време када су овуда тутњали возови из разних праваца. Херцеговина је пре више од сто година била на европској мапи пруга уског колосека. Изградила их је Аустроугарска, како би БиХ, чији је управитељ био Бењамин Калај, постала приступачнија европским престоницама. Царском уредбом од 7. јула 1898. године одлучено је да се граде пруге на три деонице којима ће такође бити повезани Херцеговина, Далмација и Црна Гора. Историчари су записали да су пруге Габела–Хум–Ускопље–Зеленика, Ускопље–Дубровник и Хум–Требиње, пуштене у саобраћај 16. и 17. јула 1901. године. Отварању су присуствовали највиши државни чиновници из Беча и Будимпеште, као и управе тадашње провинције БиХ. Првог дана, свечаност је организована у Требињу, а потом у Дубровнику, где су гости преноћили, казао је Јосип Вебер, аутор знамените изложбе фотографија „Железница у Требињу и околини кроз време” приказане пре неколико година у Требињу. Наредног дана, гости су бродом допутовали у Боку Которску, у Зеленику, где су присуствовали свечаности, а потом се возом вратили у Дубровник.

„За целу регију то је био велики догађај, јер је железница спојила људе и крајеве”, казао је Вебер који је сакупио стотинак фотографија на којима је забележен дух давно прошлих времена железнице. Зоран Мијановић, виши кустос Музеја Херцеговине Требиње, подсећа да је Аустроугарска владала овим крајевима крајем 19. и почетком 20 века и градила пруге уског колосека којима су се кретали возови општепознати као „ћире”.

„Чинила је то из стратешких разлога, због повезивања аустроугарског царстава и Европе са градовима у унутрашњости БиХ. Прва пруга на овом подручју, од Метковића до Мостара, дужине 42 километра, у саобраћај је пуштена 13. јуна 1885. године”, подсетио је Мијановић. Аустроугарска монархија изградила је ускотрачну пругу са гвозденом машином, чудом технике тога доба и зграда железничке станице од камена. Железница је убрзо постала неодвојиви део живота Херцеговаца. Зато се овде, и сада о железници, станици, железничарима и путницима прича са носталгијом. Поред платана у Требињу била је јавна чесма на којој су путници точили воду и уносили је у вагоне, како би се освежили током дугог путовања, посебно лети када је велика врућина. Била је ту и ложионица, радионица за поправку локомотива, билетарница за продају карата. Требињци су пешке долазили до станице, ту дочекивали и испраћали путнике, свраћали у велики ресторан, у приземљу управне зграде. Лети су најчешће пили лимунаду, а зими чај са румом. Упамћена су три конобара, три угоститеља Божо Анђелић, Ајдин Шеховић и Петар Вукашиновић.

„Воз је некада био наше главно превозно средство, а железничка станица омиљено састајалиште. „Ћиром” смо одлазили на школске екскурзије, школовање, ишли у свет, састајали се у станичном бифеу и онда када нигде не путујемо”, записао је Љубиша Анђелић, најпознатији хроничар Требиња и Херцеговине. Он је „ћири” и ускотрачној прузи посветио причу „Плава чаролија” са кондуктерима као главним јунацима. Описао је Хамида Чампару, који је путнике увесељавао шалама и досеткама све до 1973. године, када је пензионисан. Требињци кажу да је Хамид измислио анегдоту на свој рачун која се и сада препричава као апсолутна истина. Наводно, када му је поштар донео прву пензију, избројао новац и затражио потпис, Хамид је узео оловку и почео оклевати.

„Потписуј, шта чекаш, морам ја и другима однети пензије, ниси ти једини”, прекорио га је поштар. На то је бивши кондуктер одговорио: „Морам позвати жену да ми затресе хастал, не умем потписати ако не труцка. Тако сам научио у возу.”

Пруга Ускопље–Зеленика укинута је 1. јуна 1968. године, а пруге Чапљина–Габела–Дубровник и Хум–Требиње–Билећа 1. јуна 1976. године. Тадашња власт БиХ констатовала је да „ћира” више није рентабилан. У то време Јово Вуковић, звани Јеж, на станици где више не долазе возови, отворио је кафану. На жалост Требињаца, неколико пута заговарана реконструкција станице није се догодила. Зграда је променила намену. У приземљу је Удружење пензионера, а на спратовима станови.