Нафта на Евересту

НЕ, НИЈЕ РЕЧ О ТОМЕ ДА ЈЕ ОТКРИВЕНА НА КРОВУ СВЕТА. Али је безмало достигла његове висине. Цене нафте, које су узлетале из дана у дан, биле су главна вест минуле недеље. Нису још дошле до сто долара за барел, али су биле веома близу – 96,24 у четвртак. Прогнозе су да ће психолошка граница од 100 долара за "буре" (барел – 159 литара) сирове нафте бити достигнута до краја године, али да (можда) неће бити надмашен већ заборављени рекорд из 1980. Тада, истина, није требало избројати сто долара по овој јединици мере, али кад се узме у обзир инфлација у минулих 27 година, нафта је била најскупља баш у априлу те 1980. – 101,70 данашњих долара.

Шта се у ствари догађа – није избио ниједан нови рат, нема ниједног битног геостратешког поремећаја који би објаснили зашто је барел од почетка ове године са 50 долара достигао данашњу вредност? Објашњење није изгледа у ономе што се догодило – премда се америчка инвазија на Ирак од пре четири године и даље сматра изазивачем највећег појединачног поремећаја на нафтном тржишту од Другог светског рата – већ оно што се може догодити. Све очи су, наиме, упрте у Иран, чија упорност да се, упркос упозорењима и претњама Запада, докопа нуклеарне технологије (и нуклеарног оружја) прети да испровоцира америчко бомбардовање, па чак и ширу војну интервенцију, па тиме и још већу нафтну невољу, с обзиром на то да је Иран четврти највећи извозник.

Страхује се затим и од последица евентуалног упада турске војске на север Ирака, да би се обрачунала са непоћудним Курдима, јер је Турска важан нафтни пут. Од геополитичких фактора ту су још и (не)прилике у Нигерији, где су учестале отмице западних експерата који раде на нафтним бушотинама. Кад се томе дода почетак грејне сезоне на северној хемисфери, затим принудно смањивање капацитета у рафинеријама највећег глобалног потрошача, Америке, а на све то узме у обзир растућа нафтна жеђ у Кини и Индији чије економије расту по стопи која је нешто мало горе или доле од десет одсто – нето резултат је раст потражње коју не прати понуда – и скок цена. Где су она стара добра времена када је барел коштао 20 долара. Било је то далеке – 2002.

КО ЋЕ СЕ ОВАЈДИТИ, наравно, питање је које се увек поставља у оваквим ситуацијама. Највећи добитници су само делимично петролејски произвођачи, јер за своје црно злато добијају све мање вредне доларе. Еврозона, пак, има амортизер у све јачем евру. Није тешко, међутим, докучити да "петролејске сестре", попут Ексон мобила и Бритиш петролеума, већ унапред славе сјајан биланс који ће им се показати у завршном рачуну за ову годину.  Може се замислити и да се председник Венецуеле Уго Чавес осећа све боље и боље – скупља нафта гарантује продужетак његовог пројекта "петролејског" социјализма. Русија, други светски произвођач и извозник, добиће на спољнополитичком самопоуздању. Повећаће се инвестиције у истраживања алтернативних извора, а док се не покаже неки спектакуларан резултат, за нафтом ће се трагати и тамо где досад није. Не баш на Евересту, али сасвим вероватно на готово подједнако неприступачном и хладном – Северном полу. Лед се, показују сателитски снимци, тамо убрзано отапа, а Русија је већ побола своју заставу на морском дну у његовом приобаљу, тврдећи да јој припада добар део ове сада ничије (и свачије) територије. То је најава врућих свађа око најхладнијег дела планете…

СВЕ ШТО УЗЛЕТИ, ЈЕДНОГ ДАНА И СЛЕТИ, правило је које се, тврде експерти, попут оних из Голдман сача, једне од највећих инвестиционих банки на свету – односи и на нафту. Њихова прогноза је да ће се до априла идуће године цене стабилизовати на око 80 долара за барел. Али каквих долара? Да ли ће америчка и (још) светска монета наставити да клизи и, ако настави, где ће се зауставити?

У овом тренутку Америци одговора да овај симбол њене моћи буде ослабљен. Због тренутног стања и краткорочних трендова у њеној економији, клизање долара није проблем већ важан елеменат предупређивања проблема. Главни циљ је, наиме, да се спречи рецесија. Да би се то постигло, треба бар мало избалансирати спољну трговину – подстаћи извоз и донекле дестимулисати увоз. А средство за то је фино подешавање курса (на тржишту) и штимовање каматних стопа (од стране независних Федералних резерви). Основна каматна стопа је тако ове јесени већ два пута кресана за по четвртину процента. То значи јефтиније кредите, лакше инвестирање – све у свему, рецесиони падобран.