Блокаде – симптом болести у просвети

Отварању Велике школе 1808. године присуствовао је тадашњи државни врх – вожд Карађорђе и чланови Правитељствујушчег совјета. Кнез Милош наставио је традицију прекинуту пропашћу Првог устанка када је основао Лицеј 1838, а првим испитима дипломаца Лицеја 1841. године присуствовао је кнез Михаило са министрима и Државним совјетом. Неко им је могао рећи да је бесмислено у још увек вазалној и неписменој Србији оснивати високошколску установу. Али они су и те како схватали значај просвете за успон државе коју су градили. 
Ни два века касније, у самосталној и увелико писменој Србији, где се уписивање факултета бар за градску омладину такорећи подразумева, побуњени студенти Правног факултета Универзитета у Београду, наследника Велике школе и Лицеја, објавили су на интернету подругљиву поруку којом су исмевали одлуку државе да ауто-пут назове „по владару који није знао ни да чита ни да пише”. Неко је, очито, убрзо нешто схватио, па је објава обрисана: али у јавном дигиталном простору све остаје забележено. Све више младих академаца, чини се, схвата и да учествују у нечему незаконитом и штетном за њих саме; све ме више студената пита кад ће испити, градиво су спремили. Али шест месеци живота нису сличица на друштвеним мрежама, па да је обришемо и правимо се да је није ни било. 
Нису се власти обновљене Србије 19. века ослањале само на Лицеј и Велику школу: привлачили су и образоване Србе из прека, и слали стипендисте („благодејанце”) на највеће европске универзитете. Кнез Милош је (што је још увек слабо познато) наложио Димитрију Давидовићу да пише устав за Србију далеко пре Милетине буне, која је само убрзала започет процес. Јован Хаџић, велики законописац, доктор права из Хабзбуршке монархије, потрудио се да законе учини пријемчивим и за тадашње необразовано становништво. Генерације „паризлија” родољубиво су се враћале да предају на Великој школи или раде у управи и судству, унапређујући систем, вишеструко враћајући својој држави улагања у њихово образовање. Уздизање српске науке на европски ниво пратила су и опсежна истраживања наше средњовековне историје. 
Данас смо сведоци тога да велики број универзитетских професора (далеко од већине, али и један је превише!) своју државу вређа и понижава под видом политичке борбе против тренутних властодржаца, а оне без дипломе једва да сматрају људима и праве се да им нису земљаци, а камоли рођаци. Такви упућивање у западна научна достигнућа замењују обожавањем модерног и изразито дискутабилног западног система вредности, који инсистира на уништењу сопствене традиције. Држава, међутим, уместо да за циљ постави враћање здравог родољубља у академску средину, долива уље на ватру предлагањем отварања другоразредних колонијалних испостава страних универзитета и инсистира на „европском путу Србије”, иако је Србија на европском континенту одувек, а из Европске уније нам ретко долази ишта добро. 
Свако ко уђе на Правни факултет Универзитета у Београду и крене ка познатој „петици”, видеће велику спомен-плочу студентима који су пали у народноослободилачкој борби 1941–1945. Последњих деценија историја је поклекнула пред модом наметнутом са Запада, те није било пожељно помињати ни (још раније умањивано) страдање српског народа, ни Други светски рат. Тек се професор Зоран Мирковић, декан Правног факултета у два мандата (2018–2024), осмелио да подигне вео заборава са ових важних страна историје и у сваком свом говору на отварању школске године подвлачио је значај антифашистичке борбе студената и професора Правног факултета. Слична обележја наћи ћемо, наравно, и у Ректорату, и у зградама других старијих факултета. Какви су говори тамо држани, не знам. 
Али на 80. годишњицу краја Другог светског рата доживели смо то да на Дан победе студенти ЕТФ-а на интернет окаче срамну фото-монтажу симбола свог факултета уместо совјетских на застави над Рајхстагом, поручујући: „Наш Рајхстаг чека.” Поредећи своју данашњу државу са нацистичком Немачком – од чега се, несумњиво, најежио свако ко историју познаје и поштује, ма колики био противник тренутног режима. 
Држава је на ово, за разлику од већине скорашњих незаконитости, које недопустиво као да прашта и „својима” и „туђима”, одреаговала конкретним предлогом да се посете местима сећања и стратиштима врате у обавезан школски програм. Све више се говори и о томе ко и како пише школске уџбенике. И ту смо, коначно, близу корена проблема. 
Једна изузетна студенткиња недавно ми је рекла да мисли да јој је била огромна грешка што је испрва подржавала блокаде – али толико их је професора подржало да је мислила да сигурно они боље знају. Део одговорности је несумњиво на онима који свесно манипулишу студентима. Део, мада мањи, и на наставницима који су дозволили да буду изманипулисани. Али нису студенти пљунули у лице кнезу Милошу и јунацима и жртвама Другог светског рата само зато што су на факултету потпали под утицај лоших професора. 
Већ деценијама уназад примећујемо како студенти, у просеку, долазе са све лошијим знањем. И то темељних чињеница. Бркају владаре своје земље, не знају исходе великих ратова, не разумеју узроке збивања, њихов значај и последице. И, нажалост, често нису ни мотивисани да их схвате. Само би да „набубају” колико треба да положе испит. А ми критеријуме полагано спуштамо, у страху да ће, ако им буде претешко, отићи на приватне факултете. Да ли је то наша будућа елита? 
Они који су дуго растурали велику и затим бомбардовали малу Југославију, знали су где је битније напасти него оружјем: на просвету, културу, национални идентитет. Те витално најважније области подвргнуте су насилној лоботомији, некад уз активну сарадњу власти, некад уз њен нехат. Пречесто су министарства просвете и културе (па и науке) монета за поткусуривање међу коалиционим партнерима. Ту се не може много учинити за један мандат. Није најпрече, то ћемо после, или ће неко други. Фатална грешка. 
Шта би било да смо одавно имали промишљен приступ култури и просвети свих нивоа? Да уџбенике пишу и наставу изводе само најквалитетнији. Да је учитељ светиња која се поштује, јер од њега зависи будућност свих – а да је у складу са тиме и његова плата, али и његово понашање, у школи и ван ње. Да родитељи, ипак, не очекују од њега да васпитава њихову децу уместо њих. Да се у свакоме од малих ногу гаје моралне вредности, љубав према својој земљи и народу, интересовање за њихову прошлост и будућност, критичко мишљење. Да свуда уместо реклама страних потрошачких мамаца стоје слике културних блага. Да у књижарама дечје књиге о нашим великанима стоје пре оних са „Дизнијевим” јунацима. Да држава богато финансира музеје, а не антисрпске НВО. Да на екранима и сценама гледамо квалитетне приказе српске историје од родољубивих режисера и глумаца, а не њено извитоперење и провлачење по блату од стране оних којима је свет(ло) тамо негде на Западу, а ми она Борељова џунгла. Да живимо са извесношћу да се недела кажњавају и да је правда достижна. 
Да ли би тада ико помислио да ће се неки проблеми у друштву решити заустављањем образовних процеса? Да ли би правницима – било будућим, било са докторатом – било прихватљиво да ступе у незакониту политичку борбу? Да ли би ико пришао поворци Бесмртног пука да узвикне подругљиву политичку паролу, или газио заставу своје земље – а да не буде, барем, са неверицом осуђен и изопштен од свих? Да ли би држава макар и помишљала да своје вековно наслеђе преда непријатељима и вандалима, па још и да их хвали и финансира притом? 
Наша просвета је тешко болесна. Говорка се чак да универзитети неће преживети блокадну катастрофу. Али зар бисмо најдражем болеснику, хранитељу породице, као решење предложили метак у чело? Уздизала се српска држава и српска просвета и из горих недаћа. Било је кукоља и у ранијим вековима, има блиставих просветитеља и данас. Схватимо да патимо од бољке опасне по живот и посветимо се спасавању државе! Нека изабрани функционери почну делима да је бране и опорављају, уместо да нас извештавају као новинари. Ујединимо се са тим циљем и садашњи јад ће остати иза нас. Не обрисан, већ схваћен и забележен за историјско сећање – да се не понови. Кривци морају бити кажњени по закону. Сви. Нека држава ради свој посао и спроводи право – многима ће вратити снагу и наду. Нека просвета оздрави и вратиће Србији будућност. 
*Ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду, Катедра за правну историју