Blokade – simptom bolesti u prosveti

Otvaranju Velike škole 1808. godine prisustvovao je tadašnji državni vrh – vožd Karađorđe i članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta. Knez Miloš nastavio je tradiciju prekinutu propašću Prvog ustanka kada je osnovao Licej 1838, a prvim ispitima diplomaca Liceja 1841. godine prisustvovao je knez Mihailo sa ministrima i Državnim sovjetom. Neko im je mogao reći da je besmisleno u još uvek vazalnoj i nepismenoj Srbiji osnivati visokoškolsku ustanovu. Ali oni su i te kako shvatali značaj prosvete za uspon države koju su gradili. 
Ni dva veka kasnije, u samostalnoj i uveliko pismenoj Srbiji, gde se upisivanje fakulteta bar za gradsku omladinu takoreći podrazumeva, pobunjeni studenti Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, naslednika Velike škole i Liceja, objavili su na internetu podrugljivu poruku kojom su ismevali odluku države da auto-put nazove „po vladaru koji nije znao ni da čita ni da piše”. Neko je, očito, ubrzo nešto shvatio, pa je objava obrisana: ali u javnom digitalnom prostoru sve ostaje zabeleženo. Sve više mladih akademaca, čini se, shvata i da učestvuju u nečemu nezakonitom i štetnom za njih same; sve me više studenata pita kad će ispiti, gradivo su spremili. Ali šest meseci života nisu sličica na društvenim mrežama, pa da je obrišemo i pravimo se da je nije ni bilo. 
Nisu se vlasti obnovljene Srbije 19. veka oslanjale samo na Licej i Veliku školu: privlačili su i obrazovane Srbe iz preka, i slali stipendiste („blagodejance”) na najveće evropske univerzitete. Knez Miloš je (što je još uvek slabo poznato) naložio Dimitriju Davidoviću da piše ustav za Srbiju daleko pre Miletine bune, koja je samo ubrzala započet proces. Jovan Hadžić, veliki zakonopisac, doktor prava iz Habzburške monarhije, potrudio se da zakone učini prijemčivim i za tadašnje neobrazovano stanovništvo. Generacije „parizlija” rodoljubivo su se vraćale da predaju na Velikoj školi ili rade u upravi i sudstvu, unapređujući sistem, višestruko vraćajući svojoj državi ulaganja u njihovo obrazovanje. Uzdizanje srpske nauke na evropski nivo pratila su i opsežna istraživanja naše srednjovekovne istorije. 
Danas smo svedoci toga da veliki broj univerzitetskih profesora (daleko od većine, ali i jedan je previše!) svoju državu vređa i ponižava pod vidom političke borbe protiv trenutnih vlastodržaca, a one bez diplome jedva da smatraju ljudima i prave se da im nisu zemljaci, a kamoli rođaci. Takvi upućivanje u zapadna naučna dostignuća zamenjuju obožavanjem modernog i izrazito diskutabilnog zapadnog sistema vrednosti, koji insistira na uništenju sopstvene tradicije. Država, međutim, umesto da za cilj postavi vraćanje zdravog rodoljublja u akademsku sredinu, doliva ulje na vatru predlaganjem otvaranja drugorazrednih kolonijalnih ispostava stranih univerziteta i insistira na „evropskom putu Srbije”, iako je Srbija na evropskom kontinentu oduvek, a iz Evropske unije nam retko dolazi išta dobro. 
Svako ko uđe na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i krene ka poznatoj „petici”, videće veliku spomen-ploču studentima koji su pali u narodnooslobodilačkoj borbi 1941–1945. Poslednjih decenija istorija je pokleknula pred modom nametnutom sa Zapada, te nije bilo poželjno pominjati ni (još ranije umanjivano) stradanje srpskog naroda, ni Drugi svetski rat. Tek se profesor Zoran Mirković, dekan Pravnog fakulteta u dva mandata (2018–2024), osmelio da podigne veo zaborava sa ovih važnih strana istorije i u svakom svom govoru na otvaranju školske godine podvlačio je značaj antifašističke borbe studenata i profesora Pravnog fakulteta. Slična obeležja naći ćemo, naravno, i u Rektoratu, i u zgradama drugih starijih fakulteta. Kakvi su govori tamo držani, ne znam. 
Ali na 80. godišnjicu kraja Drugog svetskog rata doživeli smo to da na Dan pobede studenti ETF-a na internet okače sramnu foto-montažu simbola svog fakulteta umesto sovjetskih na zastavi nad Rajhstagom, poručujući: „Naš Rajhstag čeka.” Poredeći svoju današnju državu sa nacističkom Nemačkom – od čega se, nesumnjivo, naježio svako ko istoriju poznaje i poštuje, ma koliki bio protivnik trenutnog režima. 
Država je na ovo, za razliku od većine skorašnjih nezakonitosti, koje nedopustivo kao da prašta i „svojima” i „tuđima”, odreagovala konkretnim predlogom da se posete mestima sećanja i stratištima vrate u obavezan školski program. Sve više se govori i o tome ko i kako piše školske udžbenike. I tu smo, konačno, blizu korena problema. 
Jedna izuzetna studentkinja nedavno mi je rekla da misli da joj je bila ogromna greška što je isprva podržavala blokade – ali toliko ih je profesora podržalo da je mislila da sigurno oni bolje znaju. Deo odgovornosti je nesumnjivo na onima koji svesno manipulišu studentima. Deo, mada manji, i na nastavnicima koji su dozvolili da budu izmanipulisani. Ali nisu studenti pljunuli u lice knezu Milošu i junacima i žrtvama Drugog svetskog rata samo zato što su na fakultetu potpali pod uticaj loših profesora. 
Već decenijama unazad primećujemo kako studenti, u proseku, dolaze sa sve lošijim znanjem. I to temeljnih činjenica. Brkaju vladare svoje zemlje, ne znaju ishode velikih ratova, ne razumeju uzroke zbivanja, njihov značaj i posledice. I, nažalost, često nisu ni motivisani da ih shvate. Samo bi da „nabubaju” koliko treba da polože ispit. A mi kriterijume polagano spuštamo, u strahu da će, ako im bude preteško, otići na privatne fakultete. Da li je to naša buduća elita? 
Oni koji su dugo rasturali veliku i zatim bombardovali malu Jugoslaviju, znali su gde je bitnije napasti nego oružjem: na prosvetu, kulturu, nacionalni identitet. Te vitalno najvažnije oblasti podvrgnute su nasilnoj lobotomiji, nekad uz aktivnu saradnju vlasti, nekad uz njen nehat. Prečesto su ministarstva prosvete i kulture (pa i nauke) moneta za potkusurivanje među koalicionim partnerima. Tu se ne može mnogo učiniti za jedan mandat. Nije najpreče, to ćemo posle, ili će neko drugi. Fatalna greška. 
Šta bi bilo da smo odavno imali promišljen pristup kulturi i prosveti svih nivoa? Da udžbenike pišu i nastavu izvode samo najkvalitetniji. Da je učitelj svetinja koja se poštuje, jer od njega zavisi budućnost svih – a da je u skladu sa time i njegova plata, ali i njegovo ponašanje, u školi i van nje. Da roditelji, ipak, ne očekuju od njega da vaspitava njihovu decu umesto njih. Da se u svakome od malih nogu gaje moralne vrednosti, ljubav prema svojoj zemlji i narodu, interesovanje za njihovu prošlost i budućnost, kritičko mišljenje. Da svuda umesto reklama stranih potrošačkih mamaca stoje slike kulturnih blaga. Da u knjižarama dečje knjige o našim velikanima stoje pre onih sa „Diznijevim” junacima. Da država bogato finansira muzeje, a ne antisrpske NVO. Da na ekranima i scenama gledamo kvalitetne prikaze srpske istorije od rodoljubivih režisera i glumaca, a ne njeno izvitoperenje i provlačenje po blatu od strane onih kojima je svet(lo) tamo negde na Zapadu, a mi ona Boreljova džungla. Da živimo sa izvesnošću da se nedela kažnjavaju i da je pravda dostižna. 
Da li bi tada iko pomislio da će se neki problemi u društvu rešiti zaustavljanjem obrazovnih procesa? Da li bi pravnicima – bilo budućim, bilo sa doktoratom – bilo prihvatljivo da stupe u nezakonitu političku borbu? Da li bi iko prišao povorci Besmrtnog puka da uzvikne podrugljivu političku parolu, ili gazio zastavu svoje zemlje – a da ne bude, barem, sa nevericom osuđen i izopšten od svih? Da li bi država makar i pomišljala da svoje vekovno nasleđe preda neprijateljima i vandalima, pa još i da ih hvali i finansira pritom? 
Naša prosveta je teško bolesna. Govorka se čak da univerziteti neće preživeti blokadnu katastrofu. Ali zar bismo najdražem bolesniku, hranitelju porodice, kao rešenje predložili metak u čelo? Uzdizala se srpska država i srpska prosveta i iz gorih nedaća. Bilo je kukolja i u ranijim vekovima, ima blistavih prosvetitelja i danas. Shvatimo da patimo od boljke opasne po život i posvetimo se spasavanju države! Neka izabrani funkcioneri počnu delima da je brane i oporavljaju, umesto da nas izveštavaju kao novinari. Ujedinimo se sa tim ciljem i sadašnji jad će ostati iza nas. Ne obrisan, već shvaćen i zabeležen za istorijsko sećanje – da se ne ponovi. Krivci moraju biti kažnjeni po zakonu. Svi. Neka država radi svoj posao i sprovodi pravo – mnogima će vratiti snagu i nadu. Neka prosveta ozdravi i vratiće Srbiji budućnost. 
*Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Katedra za pravnu istoriju