Постмосковски трауматски синдром

„Верујем у Србију која зна ко је и куда иде”, изјавио је Александар Вучић и поводом посете Москви поручио да „понекад један корак, једна реч, једна одлука могу да имају много већу тежину од пуког политичког геста”.

Испоставља се да „једна одлука” – присуство паради поводом Дана победе, где је у друштву аутократске елите света представљао „државу, нашу историју, достојанство и право Србије да води самосталну и доследну политику” – поставља велики терет на интеграције Србије у Европску унију, толику да се многи питају да ли уопште знају куда ова земља иде.

Неће Србија због Вучићевог путовања, као што се претило, бити одстрањена из преговарачког процеса, нити ће „непослушни председник (који) никада није доводио у питање европски пут Србије”, како себе описује Вучић, добити забрану путовања.

Неће бити прекида евроинтеграција Србије, поручују српски званичници. Не може да се прекине оно што готово и не постоји.

Док због озбиљне унутрашње кризе тражи подршку споља, у Вашингтону и Москви, председник игнорише Европљане, а све се нада да ће ЕУ имати разумевања. Добиће га у Будимпешти и Братислави, али други га означавају као савезника Русије која подилази његовој сујети и хвали његов „херојски чин”.

Србија се заглавила препуштајући се избору само једног човека, који понавља да не одустаје од европског пута. У ери успона демагога, узмицања демократије и циљања слободе медија, многи поступци то демантују и разоткривају путинофилију бившег радикала, коју је све теже камуфлирати напредњачким проевропским пресвлакама.

Српска власт демократију из ЕУ не жели да увезе. Сопствену не намерава да произведе. Епизода са Црвеног трга само је још једна потврда да се Србија удаљава од свог прокламованог геостратешког циљa или у најбољем тапка у месту. Дан Европе, која 75 година гради пројекат мира, просперитета и демократије, никада у Београду није скромније обележен.

Студенти маратонци трчали су 16 дана близу 2.000 километара дуг пут од Новог Сада до Брисела. Разговарали су са више од 50 европосланика из четири политичке групације, укључујући и Европске народне партије којој је СНС придружена чланица.

Времена се мењају. Нови састав Европског парламента (ЕП) и нова бирократска структура ЕУ уочљиво су мање наклоњени председнику Србије, који је све директније суочен с критикама либерала, социјалдемократа и Зелених. Поручују му да студенти који су блокирали Србију од власти траже исто што и ЕУ, како је то дефинисала комесарка за проширење Марта Кос.

Препорука за излазак из кризе је подршка „храбром отпору” и испуњење захтева студената. Пошто је јасно да власт нема намеру да се коригује у складу с Реформском агендом, Београд кључне савезнике тражи на Истоку – чиме даје за право онима који упозоравају на опасност да постане „марионета Кремља”.

Европски парламент је са 419 гласова за, 113 против и 88 уздржаних, на седници у Стразбуру усвојио извештај и резолуцију о Србији, у којој известилац Тонино Пицула упозорава на „аутократски карактер” српске власти. Следи потом готово монотон списак замерки које слушамо годинама: неизграђена правна држава, селективна правда, угрожене грађанске слободе, огољена концентрација власти, системска корупција, непотизам, озбиљни недостаци изборног законодавства, недостатак слободе медија...

Извештај EП је у Београду оцењен као пристрасан, као врло једностран приказ онога што се догађа у Србији. Тај став у Стразбуру није добио довољну подршку. Пицулин извештај јесте, довољно да се ЕП у овдашњој јавности оптужује као „доказано корумпиран и декадентан”. Сами затварамо врата која бисмо номинално да отворимо.

Тврди се да је суверенистичка позиција Србије трн у оку оних који желе да виде Србију у вазалном положају. Каква замена теза! Србија је добровољно одабрала да буде члан ЕУ, а не вазал ЕУ. Русија је та која би да од Србије прави вазала. Тим горе по чињенице јесте став који се пре или касније олупа о главу.

Мали предах је Вучићу понудио председник Европског савета Антонио Коста, који није имао посебне замерке кад је реч о путу у Москву, а избегао је да домаћина директно подсети да нема „видљивих резултата” у доменима владавине права, слободе медија, борбе против корупције (први пут поменуте) и изборних реформи – што је Вучић њему и Урсули фон дер Лајен обећао током посете Бриселу у марту. Коста је био недоречен, можда није чуо да Србију већ шест месеци потресају озбиљни протести.

Упркос томе, симулиране реформе на фармаколошке дозе све теже пролазе код Европљана који су у почетку били скептични према бунту студената и грађана, а сада у томе виде могућност промена и реформи.

„Кад сам била у Београду, рекла сам господину Вучићу да, иако читава влада и он сам објашњавају да се залажу за реформе, нису испунили ништа од децембра”, изјавила је Марта Кос током расправе о Плану раста за западни Балкан одржане у Европском парламенту.

Нова српска влада свакако није добила мандат да направи радикалне заокрете и да конкретно почне да ради на остваривању интеграционих циљева који опстају само у политичкој реторици. Шта ће Вучић онда моћи да каже високој представници ЕУ за спољну политику и безбедност Каји Калас, која у Београд стиже крајем месеца?

Она ће га питати: „Ко је ваш пријатељ с којим сарађујете?” Он ће одговорити да је Србија геостратешки посвећена европском путу, да води уравнотежену спољну политику, да задржава право да сарађује са свима и да њему нико неће цртати итинерере путовања. Њен коментар је већ познат: „Процењују вас по друштву у којем сте.”

У Европској комисији постоји пуна посвећеност томе да Србија знатно напредује на путу ка пуноправном чланству у ЕУ. Има ли, сем реторички, те „пуне посвећености” на страни Србије која је током 11 година преговора о чланству од 35 преговарачких поглавља отворила 22, а привремено затворила свега два?

Могу Европљани да и даље учтиво понављају да виде Србију у унији, али то је као када у врелини пустињске измаглице видите извор воде. Амбициозни политичари који у Београду причају о Србији као лидеру региона мораће да прогутају горку пилулу јер је више него извесно да ће само посматрати церемоније пријема Албаније и Црне Горе.

Ту смо где јесмо. Истиче време када је унија, фасцинирана концептом стабилократије, годинама толерисала ауторитарне тенденције српске власти. Очекују се дела, а не обећања. На обе стране.

У Бриселу би требало да кажу: Доста. Или ће српска власт да почне да ради на реформама, а може много да уради ако хоће, или вас скидамо са списка. Српска јавност такође треба да каже: Доста. Време је да се прекине ова еврошарада и да Вучић већ једном смогне храброст и јасно поступцима покаже – желим Србију као руску губернију, Србију као 51. савезну државу САД, Србију у ЕУ или можда небеску Србију.