Оживели ђачке успомене после шест деценија

Специјално за „Политику”

Градишка – Бранко Бјеловук и његов школски друг Мирко Буковица сели су недавно у исту, ђачку клупу, коју су, у селу Јабланица испод Просаре, делили од 1961. до 1965. године. Животни путеви одвели су их на различите стране. Бранко је студирао у Ријеци и већи део радног века био средњошколски професор. Мирко је завршио индустријску школу. Педесет година био је у Аустрији. Прошле године вратио се у родни крај. Није одолео успоменама и зову завичаја. Сада су обојица пензионери. Живе у Градишци и оживљавају успомене из детињства у родном селу.

„Веома сам узбуђен, срце ми лупа а руке се тресу. После толико година ушао сам у своју школу, у своју учионицу и сео у клупу са школским другом. Ни са њим се дуго нисам видео”, сетно је испричао Мирко Буковица.

Сачувао је и школску успомену, фотографију насталу на крају школовања у родном селу. Њега и Бранка сада су дочекале две младе учитељице, Драгана Суботић и Бојана Буловић. Оне имају шесторо ученика, а у време Мирковог и Бранковог ђаковања у Јабланици је било неупоредиво више школараца.

„У нашем разреду, било је 29 ученика а у целој школи стотињак. Наша учитељица била је Нада Милић из Краљева. Она је на фотографији коју и сада чувам. Њен супруг Јосип Милић, пореклом са острва Шолта, такође је био учитељ у нашој школи”, подсећа Бранко Бјеловук.

У Јабланици и другим селима испод Просаре било је много деце а школе тесне за све њих. Зато је увек мањкало клупа и столица.

„Ја сам осамнаести потомак мога оца Павла. Он је у браку са мојом мајком стекао нас петорицу синова, а из првог брака имао је још 13 деце. Сви смо радили, били вредни, делили што смо имали, учили и борили се за свој животни пут”, испричао је Бранко Бјеловук о својој многочланој породици.

Љубазне учитељице услужиле су бивше ученике соковима и колачима. Пажљиво су их слушале поредећи садашње време са давнашњим којег се Мирко и Бранко сећају. Учитељицу Наду су волели, поштовали, сваку њену реч пажљиво слушали.

„Био сам заљубљен у своју учитељицу, али на посебан начин. За мене је она била божанство, лепа, стасита, чисте и уредне гардеробе... Све на њој је мирисало. Наше мајке, сеоске жене, радиле су на њиви, бринуле о бројним породицама, рано устајале а касно ишле на починак, поцепане обуће, одеће, са српом на рамену”, открио је Мирко своју ђачку тајну, чувану у сећању дуже од шест деценија.

Учитељици су за Дан жена, уочи празника или на крају школске године, доносили букете пољског цвећа, мирисне гранчице багрема, трешње или бора. Бранко и Мирко, као и њихови вршњаци из Јабланице, пешачили су у школу. После наставе код куће су чували стоку, уносили дрво за огрев, помагали у њивским пословима, сакупљали шљиве и друго воће, радили заједно са родитељима...

„Мој отац је оштрио косу, за себе и за мене. Заједно са њим косио сам жито и траву. У то време деца су много радила и опет стизала да науче школске лекције, да буду узорни и вредни, да изуче високе школе”, памти Бранко Бјеловук своје детињство.

Он и Мирко сећају се, као да је јуче било, првог дана у школи. Била је среда 6. септембар 1961. године.

„Заједно са свим школским чудима, којих смо се плашили, од којих смо зазирали, била је ова рачунаљка, поред улазних врата. И сада је она на истом месту заједно са школским звоном, на коњској потковици”, каже Мирко, опхрван снажним емоцијама, у клупи коју загледа, пипка, задиже, чуди се да га је сачекала, на истом месту, у његовој учионици коју је годинама чувао у мислима као најлепшу фотографију детињства.

„Растанак са школом, са учитељицом коју смо бескрајно волели, а никада после нисмо сазнали где је отишла и куда је живот однео, био је емотиван. Некако у ово време, пре 60 година, отишли смо из села. Плашили смо се неизвесности у вишим разредима осмолетке у Подградцима, нове средине, непознатих ђака и наставника. Пешачили смо 12 километара у једном правцу, бежали од сеоских паса, плашили се мрака и шуме, непознатих путева и људи које смо сретали”, описује Мирко Буковица време које му се сада, у његовој учионици, напречац вратило у мисли, па и постало некако ближе, а догађаји свежији.

Сусрет некадашњих и садашњих ученика

У школи у Јабланици Бранко и Мирко затекли су шесторо ученика. Они су управо завршили наставу и запутили се кући. У првом и другом разреду нема ученика. Трећи похађају Теодора Гојковић, Кристина Лукић и Марко Чекић. У четвртом су Давид и Далибор Бјеловук, а у петом Бојан Лукић. Наредне школске године у клупе првог разреда сешће троје ученика, а у више разреде и друго село отићи ће једно. Тиме ће број ученика у школи у Јабланици бити повећан на осам. То овде буди наду да школско звоно неће утихнути.