Oživeli đačke uspomene posle šest decenija

Specijalno za „Politiku”

Gradiška – Branko Bjelovuk i njegov školski drug Mirko Bukovica seli su nedavno u istu, đačku klupu, koju su, u selu Jablanica ispod Prosare, delili od 1961. do 1965. godine. Životni putevi odveli su ih na različite strane. Branko je studirao u Rijeci i veći deo radnog veka bio srednjoškolski profesor. Mirko je završio industrijsku školu. Pedeset godina bio je u Austriji. Prošle godine vratio se u rodni kraj. Nije odoleo uspomenama i zovu zavičaja. Sada su obojica penzioneri. Žive u Gradišci i oživljavaju uspomene iz detinjstva u rodnom selu.

„Veoma sam uzbuđen, srce mi lupa a ruke se tresu. Posle toliko godina ušao sam u svoju školu, u svoju učionicu i seo u klupu sa školskim drugom. Ni sa njim se dugo nisam video”, setno je ispričao Mirko Bukovica.

Sačuvao je i školsku uspomenu, fotografiju nastalu na kraju školovanja u rodnom selu. Njega i Branka sada su dočekale dve mlade učiteljice, Dragana Subotić i Bojana Bulović. One imaju šestoro učenika, a u vreme Mirkovog i Brankovog đakovanja u Jablanici je bilo neuporedivo više školaraca.

„U našem razredu, bilo je 29 učenika a u celoj školi stotinjak. Naša učiteljica bila je Nada Milić iz Kraljeva. Ona je na fotografiji koju i sada čuvam. Njen suprug Josip Milić, poreklom sa ostrva Šolta, takođe je bio učitelj u našoj školi”, podseća Branko Bjelovuk.

U Jablanici i drugim selima ispod Prosare bilo je mnogo dece a škole tesne za sve njih. Zato je uvek manjkalo klupa i stolica.

„Ja sam osamnaesti potomak moga oca Pavla. On je u braku sa mojom majkom stekao nas petoricu sinova, a iz prvog braka imao je još 13 dece. Svi smo radili, bili vredni, delili što smo imali, učili i borili se za svoj životni put”, ispričao je Branko Bjelovuk o svojoj mnogočlanoj porodici.

Ljubazne učiteljice uslužile su bivše učenike sokovima i kolačima. Pažljivo su ih slušale poredeći sadašnje vreme sa davnašnjim kojeg se Mirko i Branko sećaju. Učiteljicu Nadu su voleli, poštovali, svaku njenu reč pažljivo slušali.

„Bio sam zaljubljen u svoju učiteljicu, ali na poseban način. Za mene je ona bila božanstvo, lepa, stasita, čiste i uredne garderobe... Sve na njoj je mirisalo. Naše majke, seoske žene, radile su na njivi, brinule o brojnim porodicama, rano ustajale a kasno išle na počinak, pocepane obuće, odeće, sa srpom na ramenu”, otkrio je Mirko svoju đačku tajnu, čuvanu u sećanju duže od šest decenija.

Učiteljici su za Dan žena, uoči praznika ili na kraju školske godine, donosili bukete poljskog cveća, mirisne grančice bagrema, trešnje ili bora. Branko i Mirko, kao i njihovi vršnjaci iz Jablanice, pešačili su u školu. Posle nastave kod kuće su čuvali stoku, unosili drvo za ogrev, pomagali u njivskim poslovima, sakupljali šljive i drugo voće, radili zajedno sa roditeljima...

„Moj otac je oštrio kosu, za sebe i za mene. Zajedno sa njim kosio sam žito i travu. U to vreme deca su mnogo radila i opet stizala da nauče školske lekcije, da budu uzorni i vredni, da izuče visoke škole”, pamti Branko Bjelovuk svoje detinjstvo.

On i Mirko sećaju se, kao da je juče bilo, prvog dana u školi. Bila je sreda 6. septembar 1961. godine.

„Zajedno sa svim školskim čudima, kojih smo se plašili, od kojih smo zazirali, bila je ova računaljka, pored ulaznih vrata. I sada je ona na istom mestu zajedno sa školskim zvonom, na konjskoj potkovici”, kaže Mirko, ophrvan snažnim emocijama, u klupi koju zagleda, pipka, zadiže, čudi se da ga je sačekala, na istom mestu, u njegovoj učionici koju je godinama čuvao u mislima kao najlepšu fotografiju detinjstva.

„Rastanak sa školom, sa učiteljicom koju smo beskrajno voleli, a nikada posle nismo saznali gde je otišla i kuda je život odneo, bio je emotivan. Nekako u ovo vreme, pre 60 godina, otišli smo iz sela. Plašili smo se neizvesnosti u višim razredima osmoletke u Podgradcima, nove sredine, nepoznatih đaka i nastavnika. Pešačili smo 12 kilometara u jednom pravcu, bežali od seoskih pasa, plašili se mraka i šume, nepoznatih puteva i ljudi koje smo sretali”, opisuje Mirko Bukovica vreme koje mu se sada, u njegovoj učionici, naprečac vratilo u misli, pa i postalo nekako bliže, a događaji svežiji.

Susret nekadašnjih i sadašnjih učenika

U školi u Jablanici Branko i Mirko zatekli su šestoro učenika. Oni su upravo završili nastavu i zaputili se kući. U prvom i drugom razredu nema učenika. Treći pohađaju Teodora Gojković, Kristina Lukić i Marko Čekić. U četvrtom su David i Dalibor Bjelovuk, a u petom Bojan Lukić. Naredne školske godine u klupe prvog razreda sešće troje učenika, a u više razrede i drugo selo otići će jedno. Time će broj učenika u školi u Jablanici biti povećan na osam. To ovde budi nadu da školsko zvono neće utihnuti.