Мирза, ћутљиви херој Бара

Од нашег дописника

Подгорица – Постоје људи који не траже ништа за себе, а оставе иза себе све. Њихова дела се не мере наградама, већ тишином која остане кад их више нема. У Бару, граду сунца, соли и чемпреса, један такав човек звао се Мирсад Кургаш. Његови ближњи, и они који су га само издалека посматрали с дивљењем, звали су га Мирза.

Није био политичар, није био функционер, није био гласан. Али када је требало бранити оно што је свима заједничко, био је најгласнији. Није имао потребу да буде у првим редовима, осим када се ту бранило достојанство града. Када је започела идеја да се у дворишту барске гимназије изгради нови вртић, многи су је прихватили као готову ствар. Мало ко је постављао питање – по коју цену?

На том месту вековни чемпреси били су више од дрвећа. Били су сведоци генерација, чувари сенке, простора игре, првих љубави и успомена. Мирза је то разумео боље од било кога. И подигао је свој мирни али непоколебљив глас.

Као активиста, као човек који је водио удружење „Број 19”, као грађанин, Мирза је стао у одбрану јавног добра. Бранио је дрвеће, али пре свега, здрав разум. Није се противио вртићу, већ неодговорности. Борио се за децу која имају право на објекат који неће бити подигнут на месту уништења, већ на месту наде.

Чак и када је био хапшен, када су га медији игнорисали или покушавали да га дискредитују, није узвраћао гневом. Његово оружје биле су речи, истрајност, вера у људе. Никада није одустао. На крају, институције су попустиле. Вртић се није градио у дворишту школе. Пројекат је премештен у насеље Поље, где је земља била чиста – и буквално, и морално.

Тамо где ће сада деца трчати, смејати се, први пут изговорити слова, стоји предлог који није само симболичан. Да тај вртић понесе његово име: „Мирсад Мирза Кургаш”. И то као жива порука. Да се добро памти. Да храброст има лице. Да је отпор могућ и да један човек, обичан човек, може померити границе онога што је „одлучено”.

Али Мирза није био само заштитник чемпреса. Био је и борац за маргинализоване, за здраву животну средину, за право да се пита, чује, утиче. У времену кад је ћутање било злато, он се није продао. Није дозволио да га ућуткају. Није веровао у агресију, већ у дијалог. Његова борба била је увек мирна, али снажна.

Волео је Бар. Све његове боје, мирисе, људе. Није делио по имену, вери, пореклу. Веровао је у град у коме се свако осећа као код куће. И због тога су га волели. Не зато што се наметао, већ зато што је постојао као савест коју не можеш да игноришеш.

Отишао је пре две године. Прерано. А опет, оставио је довољно. Довољно да и данас кад се погледа нови вртић у Пољу, неко упита: „А ко је био Мирсад Кургаш?” И нека му кажу: био је човек који се није борио за себе. Борио се за нас. За вас.

Зато је овај предлог више од иницијативе. То је гест захвалности. Позив да памтимо, не по потреби, него по правди. Да деца одрастају у простору који носи име човека који је веровао у њих. Нека његово име живи у вртићу, као што је живело у тишини барских улица, испод чемпреса, у сваком праведном гесту. И нека једног дана, неко дете, без страха и без стида, буде храбро – као што је био он. За човека који је веровао да је сваки вртић заједничка победа. За Мирзу.