Mirza, ćutljivi heroj Bara

Od našeg dopisnika

Podgorica – Postoje ljudi koji ne traže ništa za sebe, a ostave iza sebe sve. Njihova dela se ne mere nagradama, već tišinom koja ostane kad ih više nema. U Baru, gradu sunca, soli i čempresa, jedan takav čovek zvao se Mirsad Kurgaš. Njegovi bližnji, i oni koji su ga samo izdaleka posmatrali s divljenjem, zvali su ga Mirza.

Nije bio političar, nije bio funkcioner, nije bio glasan. Ali kada je trebalo braniti ono što je svima zajedničko, bio je najglasniji. Nije imao potrebu da bude u prvim redovima, osim kada se tu branilo dostojanstvo grada. Kada je započela ideja da se u dvorištu barske gimnazije izgradi novi vrtić, mnogi su je prihvatili kao gotovu stvar. Malo ko je postavljao pitanje – po koju cenu?

Na tom mestu vekovni čempresi bili su više od drveća. Bili su svedoci generacija, čuvari senke, prostora igre, prvih ljubavi i uspomena. Mirza je to razumeo bolje od bilo koga. I podigao je svoj mirni ali nepokolebljiv glas.

Kao aktivista, kao čovek koji je vodio udruženje „Broj 19”, kao građanin, Mirza je stao u odbranu javnog dobra. Branio je drveće, ali pre svega, zdrav razum. Nije se protivio vrtiću, već neodgovornosti. Borio se za decu koja imaju pravo na objekat koji neće biti podignut na mestu uništenja, već na mestu nade.

Čak i kada je bio hapšen, kada su ga mediji ignorisali ili pokušavali da ga diskredituju, nije uzvraćao gnevom. Njegovo oružje bile su reči, istrajnost, vera u ljude. Nikada nije odustao. Na kraju, institucije su popustile. Vrtić se nije gradio u dvorištu škole. Projekat je premešten u naselje Polje, gde je zemlja bila čista – i bukvalno, i moralno.

Tamo gde će sada deca trčati, smejati se, prvi put izgovoriti slova, stoji predlog koji nije samo simboličan. Da taj vrtić ponese njegovo ime: „Mirsad Mirza Kurgaš”. I to kao živa poruka. Da se dobro pamti. Da hrabrost ima lice. Da je otpor moguć i da jedan čovek, običan čovek, može pomeriti granice onoga što je „odlučeno”.

Ali Mirza nije bio samo zaštitnik čempresa. Bio je i borac za marginalizovane, za zdravu životnu sredinu, za pravo da se pita, čuje, utiče. U vremenu kad je ćutanje bilo zlato, on se nije prodao. Nije dozvolio da ga ućutkaju. Nije verovao u agresiju, već u dijalog. Njegova borba bila je uvek mirna, ali snažna.

Voleo je Bar. Sve njegove boje, mirise, ljude. Nije delio po imenu, veri, poreklu. Verovao je u grad u kome se svako oseća kao kod kuće. I zbog toga su ga voleli. Ne zato što se nametao, već zato što je postojao kao savest koju ne možeš da ignorišeš.

Otišao je pre dve godine. Prerano. A opet, ostavio je dovoljno. Dovoljno da i danas kad se pogleda novi vrtić u Polju, neko upita: „A ko je bio Mirsad Kurgaš?” I neka mu kažu: bio je čovek koji se nije borio za sebe. Borio se za nas. Za vas.

Zato je ovaj predlog više od inicijative. To je gest zahvalnosti. Poziv da pamtimo, ne po potrebi, nego po pravdi. Da deca odrastaju u prostoru koji nosi ime čoveka koji je verovao u njih. Neka njegovo ime živi u vrtiću, kao što je živelo u tišini barskih ulica, ispod čempresa, u svakom pravednom gestu. I neka jednog dana, neko dete, bez straha i bez stida, bude hrabro – kao što je bio on. Za čoveka koji je verovao da je svaki vrtić zajednička pobeda. Za Mirzu.