Економија и картели без илузија

Када сам у пролеће давне 1992. године, на предавању професора Лефевра, на Лимбуршкој пословној школи (Хаселт, Белгија), питао угледног предавача да ли је негде видео економију слободног тржишта и како она изгледа, добио сам одговор који је фундаментално до данас утицао на моје виђење традиционалне економске теорије и последичне илузије о томе шта је економија модерног друштва. Инспирисан питањем слушаоца са истока Европе, стари професор је уочио да се такво схватање отворене економије може вероватно наћи још само у друштвима ван западне заједнице, у којој су и деца тада схватала да је прича о потпуно слободној тржишној утакмици утопистички концепт који теоретски изузеци потврђују.

Професор се тада упитао да ли су наши политичари, за разлику од њихових, истински алтруисти и комунисти, што је тадашње Дедиње јасно демантовало. Тадашње и садашње Дедиње упућује на другу, јаснију реалност модерног друштва, симболизовану у економијама које брижно организују и контролишу елитистичке структуре.

Нама Балканцима је често занимљиво колико се ЕУ званичници секирају око потрошача. Ваљда потрошачи уче и воде рачуна о свом интересу, па притискају изабранике бриселске администрације. ЕУ потрошачи хоће јефтиније и квалитетније производе, што угрожава непринципијелне асоцијације привредника и политичара. Поменути професор је логичност љубави привреде и политичара илустровао важношћу пиваре Alken Maes и бренда Kronenbourg за локалне политичаре. Како да политичари "пусте" пореског обвезника који је у то време плаћао дневни порез од 100.000 ДМ.

Поред тога што знају да буду деструктивни по интересе потрошача, политичари бивају и веома корисна друштвена појава. То директно одређује рацио бирачког тела, који је свакако најевидентнији у САД. Ваљда је због тога и америчка тржишна утакмица најоштрија, па имамо феномен тамошње куповине европских (и не само европских) производа с драматичним уштедама. Сведоци су срећни београдски риболовци који купују производе финске Рапале у Bass pro Shop радњама , попут оне код Балтимора, и до 50 одсто јефтиније него код нас или у земљама ЕУ. Илустративна је и компарација европских и америчких цена чувених модних ЕУ брендова. Поука је да је шопинг драматично исплативији у САД.

Недавна информација да Словенци плаћају животне намирнице 22 одсто јефтиније од нас, а имају доходак per capita о коме можемо да сањамо, ретко кога оставља равнодушним. Знајући да су европски потрошачи веома заинтересовани за свој стандард, за нас је поучно актуелно искуство ЕУ са унапређењем тржишне утакмице.

Ваљало би упознати Нели Крес, европског комесара за конкуренцију, Елиота Неса данашњице, који је ове године изрекао рекордних две милијарде евра казни за картелско удруживање (ЕУ картели су у 2006. кажњени са 1,8 милијарди евра). А картелски савез се примарно односи на координисано повећање цена и поделу тржишта.

Картелско удруживање није лако открити, па су се Европљани сетили улоге заштићених сведока. Пример је белгијско-бразилска пивара InBev, светски лидер у производњи пива, који је (да не би био са 84 милиона евра кажњен за штеловање цена на белгијском тржишту) потказао Heineken, Grolsh и Баварију. Ове три компаније, доказани картелаши, платили су ове године 273 милиона евра казни, у чему је Heineken најгоре прошао (219,7 милиона евра). А трпели су сви: угоститељи, супермаркети и финални потрошачи. Куриозитет је да су буну против дахија дигли релативно ситни играчи, холандски барови, на челу са својим "Хореца" удружењем.

Ранији пример бриге Европске комисије о слободи конкуренције на тржишту представља и дебакл General Electrica приликом 41 милијарду долара вредног покушаја преузимања Honeywella. Марио Монти, тадашњи европски комесар за конкуренцију, стопирао је развој монопола у индустрији производње авиона, са потенцијално широким негативним последицама. Занимљиво је да је две америчке компаније у намери да монополишу тржиште спречила ЕУ.

Европа је дакле све брижнија када су непринципијелни привредни ортаклуци у питању. Ми смо добровољно у европском ЦЕФТА предворју, па се имамо понашати како бриселска администрација прописује. У међувремену, ЕУ свакако пажљиво прати развој конкуренције на брдовитом Балкану, очекујући значајне искораке нашег друштва на плану унапређења стандарда својих грађана.

Промене би и код нас могли да иницирају потрошачи и ситни привредници, који заједно трпе последице удруживања на плану контроле цена и тржишта. На другој страни, брже разумевање и прихватање ЕУ правила конкурентске утакмице у интересу је и крупних привредних субјеката и политичара, јер ће заједно бити прихватљивији перспективном радном амбијенту. На крају, илузионистима треба поново скренути пажњу на то да је битка за слободу тржишта континуиран, природан процес, коме рационалне државе, с рационалним грађанима, посвећују значајну пажњу и ресурсе.

Професор Економског факултета
Универзитета у Београду