Скупе журке за сиротињу

Многи грађани изабраће да прославе Нову годину на улицама и трговима градова Србије и на тај начин ће из најлуђе новогодишње ноћи ући у нову 2009. годину. А у њу улазимо пуни неизвесности, економске несигурности и ушију пуних вести о економској кризи, којима се грађани Србије, као и остатка света, свакодневно плаше. И док су демократске власти као неминовност и обавезу прихватиле да сваке године из буџета издвоје барем 150.000 евра, правећи популистички заокрет према новоконпонованим звездама, многи се слажу у оцени да је окупљање људи на улицама ипак само, по оној Балашевићевој, парада пијанства и кича.

Или је у питању конформизам типа: „Цео свет слави на трговима и улицама, у Паризу Лондону, Берлину, ми смо део света, морамо и ми?”

А можда је суштина у томе да је прослава на улици једноставно сувишна, неукусна и сиротињска забава а опет, парадоксално, и буџетски веома скупа. У сваком случају, Београђане ће забављати Горан Бреговић и његов „Оркестар за свадбе и сахране”, Марија Шерифовић и Ана Станић, док су се новосадске власти одлучиле за „еклектичну” варијанту: тамо је главна звезда вечери Масимо Савић, док ће на Тргу младенаца свирати тамбураши, у Спенсу ће бити диџејеви, а за забаву ће бити задужени и певачи народне музике из телевизијске емисије „Дугино посело”. Појава ових потоњих већ је изазвала негодовање у културној јавности. Поводом целе манифестације, Богомир Мијатовић, музички уредник Радио Новог Сада, је изјавио: „Сматрам да је читава прича око таквих манифестација одавно исполитизована и да народ плаћа нешто што је незамисливо у држави у којој је уписати дете у обданиште равно добитку на лотоу”. Остаће забележено да је уметница Татјана Веховец покушала да спречи прославу 2008. године, тако што је написала писмо бившој градоначелници Маји Гојковић. Петиција није прошла, а Новосађане и придошлице из других градова 31. децембра су забављали Здравко Чолић, трубачки ансамбл Бобана Марковића, ансамбл „Кал” и други.

О овом феномену поразговарали смо са мр Иваном Кроњом, културологом, ауторком књиге о турбо-фолку, „Смртоносни сјај” и више радова из теорије културе, медија и филма. Кроња је виши предавач на Високој струковној школи ликовних и примењених уметности у Београду. Њен став је недвосмислен: било би боље да градске власти у најлуђој ноћи организују, за исти новац, велику народну кухињу, уз неко скромније весеље.

Како су изгледале прославе на трговима у последњих неколико година? Раније су странке демократске оријентације имале рокенрол предзнак, а сада се у њиховој организацији праве и народњачки концерти?

То је тачно запажање. Популизам је стални облик културне политике од стране политичких елита у нас, које културу схватају прагматично, као неку врсту естетизације актуелне локалне политике. У свести високо образованих људи Бреговић углавном носи конотацију балканизације Србије, дакле удаљавања од модерних европских вредности, док у свести просечног становништва представља добродошлу, национално-афирмативну везу балканске Србије и Запада, с обзиром на његову интернационалну каријеру. Чињеница је да за европску публику његова обрада српске и шире балканске музичке баштине фигурира као облик културног превођења, „објашњавања” и приближавања те културе њиховој, што уосталом и јесте маркетиншки циљ не само Бреговића већ и других уметника који делују у сфери тзв. музике света, модерне обраде традиционалних фолклорних мелодија. Наравно, из угла домаћих културних радника, Бреговић и њему слични имају неку врсту неоправданог монопола на оно што је „наше”. Интелектуалце ће погодити поједностављивање локалних културних традиција зарад комерцијалних циљева. Прича о хонорару популарног музичара парадоксална је: дајем ти игара, а ти немаш ни за храну и воду?! Било би боље да нам је наш славни музичар дао и неки попуст, а можда и јесте, не пратим ценовнике естрадних звезда.

Пре уласка у транзицију, дочеци нових година у Београду често су имали и политичку конотацију. За многе грађане излазак на улицу у новогодишњој ноћи представљао је и неку врсту побуне против режима. Међутим, када се позиција на власти промени, долази и до различитог тумачења саме прославе.

Смисао уличних прослава свуда у свету лежи у социјалном повезивању целе заједнице и ритуалном исказивању једнакости и јединства. Посебни смисао који имају овакве прославе јако зависи од локалних или, пак, глобалних контекста, иако оне, споља гледано, имају сличну физичку форму: украси, бина, музичари, озвучење, великиброј људи. Новогодишњи празници код нас су више него другде испуњени ирационалним и емоционалним набојем, јер не треба заборавити да смо постсоцијалистичка земља у којој је, у значајном делу становништва, Нова година некада, у доба социјализма, била je главни породични празник. Током 90-их званична култура направила је заокрет ка националистичким вредностима, са ревитализацијом цркве и њеног јавног значаја и утицаја, који је од 2000-те ушао у политички и културни мејнстрим као део укупне слике о националној култури. Стога су у нашој средини осећања у односу на Нову годину и верске празнике, Божић и друге, веома сложена и помешана. Она иду од сећања на комунистичке Нове године испуњене подземним, макар и несвесним, верским заносом, и, уз њих, на забрањене (како неки сведоче) или притајене, инкогнито Божиће и Српске нове године, до актуелне коегзистенције секуларних и традиционалистичких модела односа према обичајима и празницима, који су непотребно заоштрени и супротстављени незнањем и полуистинама које сервирају домаће политичке елите у борби за превласт.

Градске власти су последњих година ипак одустајале од масовних прослава Српске нове године, а то су објашњавале потребом да и ресторани нешто зараде, као и то да град нема новца за још једну уличну журку. Како ви гледате на то?

Конфузија проузрокована затомљивањем сложених историјских истина о нашем народу, југословенској идеји, бившој и садашњој држави и култури, односи се и на конструисани феномен тзв. Српске нове године. Да ли је то празник који једини у „чистом” виду, без мешања са верски и етнички другима, чува суштину српског бића, или је то остатак древне прошлости, архаични верски празник данас лишен озбиљнијих друштвених консеквенци, повод за и позив на „дивљу, бесну” народњачку журку, где се, ослобођени тих тешких скрупула, можемо иживети? За нас су лоше овакве дихотомије, треба у свему да тражимо средњи пут.