Носталгичне изјаве љубави кинематографији

78. КАН

Кан – Можемо ли заиста разумети патњу других? Овим питањем бави се јапанска ауторка Чије Хајакава у свом магично реалистичном филму „Реноар”, који на тренутке подсећа на радове њеног узора – мајстора Хироказуа Коре Еде.

Хајакава радњу филма смешта у предграђе Токија 1987. године, а за главну јунакињу бира jеданаестогодишњу Фуки, чији је отац стално у болници и бори се са неизлечивом болешћу, а мајка под огромним стресом и у журби да постигне све у кући и на послу. Оставши сама са својом богатом маштом, Фуки постаје фасцинирана телепатијом и све дубље тоне у тај свој свет фантазија – и дражесних и чудних, и болних и смешних. Тај свет маште постаје плодно тле за Хајакавино истраживање усамљености која се понекад јавља чак и када сте стално окружени породицом. Истовремено, над тим лебди и оно питање о разумевању патњи других. Бранимо ли се од патње других тако што бежимо од стварности? Драг филм. Са њим се Чије Хајакава такмичи за „Златну палму”.

У главном такмичењу је и носталгичан и духовит, истовремено и велики омаж француском и светском филму – „Нови талас” америчког независног аутора Ричарда Линклејтера. Ово је прича о Жану-Лику Годару који је направио култни филм „Без даха”, испричана у стилу и духу с којим га је 1959. и снимио, а Линклејтер пред гледаоце доноси уз употребу технике карактеристичне за то време и сам почетак настанка непревазиђеног француског „новог таласа”.

Црно-бели Линклејтеров филм прати Годара, до тада критичара у легендарном часопису „Каје де синема”, како током Канског фестивала осмишљава пројекат који би режирао, а инспирисан успехом Шаброла и Трифоа награђеног тада за филм „400 удараца”. Линклејтер твори дело које је више од портрета човека и његове уметности, јер приказује читаву генерацију филмских стваралаца и васкрсава дух који је прожео овај плодан период у филму, симболизован слободом гласа, импровизацијом и везаношћу за свакодневну поезију. Редитељ се експлицитно враћа овом филмском покрету који је променио историју кинематографије, користећи технике од елиптичне монтаже, црно-белог, прекида у тону и ручних камера, како би на крају створио документарну фикцију у облику живописног и инвентивног омажа који постаје велика љубавна посвета...

Са љубављу према покретним сликама – специфично, увек помало уврнуто, али и прецизно у најситнијим детаљима – опходи се и амерички сценариста и редитељ Вес Андерсон, који сада доноси духовит, забаван, али и значењски занимљив филм „Феничанска шема”, са Бенисиом дел Тором у главној улози и са Томом Хенксом, Скарлет Јохансон, Матјеом Амалриком, Џефријем Рајтом и Бенедиктом Камбербачом у важним споредним улогама. Дел Торо тумачи лик За-За Корде, контроверзног тајкуна из педесетих година прошлог века, европског мултимилионера који је богатство стекао на необјашњив начин, а утицај му растао сразмерно његовим пословним шемама. Његова ћерка Лиз (Миа Триплтон) је монахиња, а Корда ће се с њом поново повезати после још једног неуспешног покушаја атентата на њега. Корда припрема Лиз да га наседи, њих двоје крећу у низ необичних авантура како би испунили велики план: експлоатацију региона са огромним рудним потенцијалом, а Андерсон се игра са заплетима и расплетима отварајући за Бенисиа дел Тора простор за игру која усрећује насмејане гледаоце.

Један од озбиљнијих кандидата за овогодишње награде је бразилски филм „Тајни агент” Клебера Мендонсе Фиља, са изванредним Вагнером Моуром у главној улози. С пуно динамике и убрзаног и напетог ритма Фиљо спроводи филмску истрагу периода мрачне диктатуре у Бразилу седамдесетих година прошлог века. Ово је прави политички трилер о деловању репресије и отпора, а аутор дубоко залази и у критичку анализу динамике моћи и друштвених неједнакости које су поделиле његову земљу, комбинујући друштвени реализам, жанровски филм и документарац. Клебер Мендонса Фиљо је од „Тајног агента” начинио у сваком погледу моћан филм који гледаоца увлачи у период када су и зидови имали уши, а сваки покрет могао да буде сумњив. У период када се нестајало преко ноћи...

На Кроазету се поново вратила и британска ауторка Лин Ремзи, сада са (помало разочаравајућим) филмом „Умри, љубави моја”, у којем главну улогу тумачи Џенифер Лоренс, а уз њу и Ник Нолти и Сиси Спејсик, као и француска славодобитница Жилија Дикорно, која се после извиканог „Титана” сада такмичи са дистопијско футуристичким хорором „Алфа”. Канска такмичарска трка сасвим се добро држи. Биће изазовно жирију на челу са Жилијет Бинош. А тек је средина трке...