Последњи занос Џона Ленона

Од дописника из Вашингтона

Нема ничег гламурозног у појави Ени Либовиц. Висока жена (59) природно пуштене косе до рамена, кошуља и панталоне, црне и једноставне, без шминке, без висуљака, без керефека, минђуша, карнера, жабоа, шалова… Без камере Ени Либовиц помало је незграпна и збуњена: „Какав простор”, узвикнула је када је ступила у куполасту салу са галеријама јарких боја у Вашингтону. Не зна шта ће са рукама, а хтела би, види се, да „ухвати моменат”. Она је заиста све супротно од модела које фотографише.

Седа за један сточић на позорници, пали стону лампу, тражи да се угаси светло и почиње да прича о својим фотографијама, темама, људима. Публика у сали овога пута је готово искључиво бела, ту су средовечни либерални интелектуалци из генерације беби бума, они који на неком данашњем прескупом факултету говоре студентима о антивијетнамском бунту у коме су некада и сами учествовали. Чекају да се овај град промени, да из њега изађе Буш, то на сваком скупу понављају. Ени Либовиц им је на неки начин блиска. Она је баш тих бунтовних година почела као фотограф да уоквирује слике из живота генерације која је избрисала конзервативни имиџ Америке. Касније је постала славна, па су је заволели и најтврђи конзервативци. Данас је зову у Бакингемску палату да слика краљицу. А она јој чак тражи да за портрет скине круну. Најновија књига има, уз фотографије које је лично одабрала, и нешто драгоценог текста: „Ени Либовиц на задатку”.

Вијетнамски бунт

– Била сам студент треће године у Сан Франциску на Институту уметности, када су моје слике почеле да се појављују у „Ролингстонсу”. Мој отац, официр, тада је био распоређен у највећу америчку прекоокеанску базу на Филипинима. Била је то главна лука за војнике који су одлазили и долазили из Вијетнама (1967).

Одлучила је да се са браћом и новом „минолтом” попне на планину Фуџи. Спавали су у одмориштима. Када се пробудила и хтела да шкљоцне израњање сунца, да ухвати тај „спиритуални” тренутак, схватила је да је филм при крају. Била јој је то прва лекција: мораш поштовати свој апарат.

– Била сам млада и нестрпљива. Фотографија је била бржа од сликања, доводила ме у друштво. Нисам била спремна за апстракцију сликања. Желела сам стварност. У јесен 1969. узела сам камеру са собом и отпутовала у Израел. Радила сам у кибуцу и учила хебрејски. Вијетнамски рат је буктао. Припадала сам генерацији која се најгласније супротстављала рату. А опет, осећала сам да бих морала да будем лојална свом оцу, који је као официр стално одлазио у Вијетнам. Вратила сам се у Америку. Фотографисала сам антиратне протесте на Берклију и мој тадашњи младић убедио ме да однесем те радове уметничком директору „Ролингстонса”. Једна од тих фотографија узета је за насловну страну посебног издања посвећеног протестима на кампусима. Био је то почетак моје каријере.

Првих година у „Ролингстонсу” уредници су били много заинтересованији за текст него за фотографију. Сматрала сам и личним тријумфом када је 1976. часопис посветио цео број фотографијама Ричарда Аведона „Људи на власти”. Објавили су 76 фотографија портрета Хенрија Кисинџера, Никсона, Роналда Регана, Роз Кенеди… Тада се јасно видело како снага фотографије може да се удружи са снагом листа. То је било моћно.

Нисам од Ени Либовиц тражила, када сам јој после овог догађаја пришла, да за „Политику” одговори на неколико питања, да ми прича томе како је ушла у опседнуто Сарајево, како је пошавши да сними мис опкољеног Сарајева наишла на дечака погођеног гранатом и његов бицикл, како су га одвезли у болницу, али је у колима издахнуо, све то је у посебном одељку њене нове књиге… Има тога и у нашим памћењима и у другим текстовима, можда се види и на нама самима.

Желела сам да прича о турнеји Ролингстонса и о Мику Џегеру. Била је њихова „сенка”. Плаћали су је неколико стотина долара недељно, а била је стално са њима:

– Рад на концертима био је исцрпљујући. На крају концерта, публика је увек јурила на бину, у стампеду. Пред крај претпоследње нумере, стављала бих све апарате у велику кожну торбу, коју сам качила око врата и рамена. У рукама ми је остајала само једна камера. Кад те маса понесе, треба да олабавиш цело тело. Никако да се бориш. Схватила сам да је најбоље да се претворим у камелеона. Да постанем део њиховог догађања, да нико више и не примећује да сам ту и да сам неко.

– Рокенрол турнеја је неприродна појава. Сувише се брзо крећеш кроз време и простор. Искуство је екстремно. Величина представе, и потом усамљеност и изолација. Стонси су као група изгубљених дечака, али их њихова музика спасава… Она им је дала смисао постојања.

На чувеним фотографијама са те турнеје, Ени Либовиц ухватила је Мика Џегера како лети. Ево како:

– Чини ми се да је снимак Мика Џегера у лифту најамблематичнија фотографија са тог рокенрол пута. Било је то пред крај турнеје и он више није био на земљи. Летео је. Из другог света. Био је најлепши модел. Као лептир. Као ваздушасти дух. Етар. После свег тог времена на путу, играо је лако. Скоро надреално.

Увек сам била ту негде близу њега, увек сам знала где је. Била је то опсесивна веза између фотографа и модела. Понекад ме је питао шта да уради, како да позира. Ја нисам могла да помислим да било шта треба да уради, што већ није радио. На крају концерта Мик би се полио са неколико кофа воде и излазио на бину потпуно мокар, док му се шминка разливала по лицу. Увио би се у неколико огромних убруса и улетео би у кола. Неуобичајено смо те вечери остали у граду, после концерта, уместо да идемо право на аеродром. Сликала сам га у хотелском лифту. Били смо сами нас двоје у том лифту. И на неки начин обоје смо били ван њега. Не због дроге, већ због целог пута, неспавања, премора после представе.

Трудна Деми Мур, наги Баришњиков

Само неколико слика објављено је у „Ролингстонсу”, а већину фотографија дуго после тога нисам гледала. Тек када сам деведесетих правила изложбу, поново сам их пажљивије прегледала. Покушала сам да се присетим колико је све то било исцрпљујуће, али нисам успела. Све фотографије биле су прекривене јако романтичним велом.

Фотографија Џона Ленона и Јоко Оно, док леже загрљени на поду, он потпуно наг обавијен око ње потпуно обучене, снимљена је неколико сати пре него што је Џон Ленон убијен. Припрема за овај снимак трајала је десет година. Ени је први пут направила портрет Џона 1970. Једва је убедила новинара који је путовао у Њујорк да га интервјуише, да пође са њим. Успела је највише због тога што је то било јефтиније него да било ко други пође. Узела је омладинску тарифу, а спавала код пријатеља. Јоко се чудила: навикли су на најбоље фотографе на свету, а појавило се ово дете.

Десет година касније Џон и Јоко снимили су албум „Дабл фантази” и Џонатан Кот направио је интервју са Џоном. Ени је имала своју посебну сесију. Предложила им је да се голи и загрљени сликају.

– Никада нису имали проблема да буду наги. Били су уметници. Али овога пута Јоко из неког свог разлога није хтела да се скине. Фотографија је направљена касног поподнева у соби која је из зграде Дакота у којој су живели гледала на Централ парк. Требало је касније да се нађемо, да се договоримо око неких детаља, али те ноћи, Џон се враћао кући са снимања и један лудак га је упуцао. Џона су превезли у болницу „Рузвелт”, отишла сам тамо и сликала гомилу људи која се скупила испред болнице. Око поноћи изашао је доктор. Стајала сам на једној столици и фотографисала доктора док је објављивао да је Џон мртав. Затим сам се вратила пред зграду Дакота и стајала са ожалошћенима, палила свеће. Ова слика је можда овековечила њихов последњи пољубац. Џон наг, неколико сати пред ненајављену смрт. Јоко обучена од главе до пете у црно.

Касније је Ени Либовиц сликала многе друге чувене личности. Шокирала је Америку и 1991, када је у „Венити феру” на насловној страни објављен наг трудни стомак и груди Деми Мур. Када се све дигитализовало Баришњикова је у зеленом растињу сликала нагог на љуљашци. Али му је полни орган ретуширала у женски. Ени Либовиц била је љубавница Сузан Сонтаг, америчке књижевнице која је умрла од рака 2004. Има троје деце, прво је родила у 51. години, а близнакиње јој је 2005. родила мајка – сурогат.

– За мене је прича о фотографијама прича о томе када готово изгубим себе. И после се поново вратим. То је када си дубоко увучен у своју тему.

Никада од свог модела није тражила да се насмеши. Где је и када „осмех за сликање” ушао у праксу, пита се. То је само тик пред апаратом. Али има људи који се природно смеше. И право је задовољство ухватити тај дивни тренутак.

Зорана Шуваковић

---------------------------------------------------------------

Микова документација: гламур, секс, дрога

– Ролингстонсе сам на почетку сликала само када су имали концерте у Сан Франциску. Труман Капоти пошао је на турнеју са њима 1972, а уредница је дозволила да и ја кренем у два или три града. Са нама је ишао и Роберт Френк, који је правио шеснаестомилиметарски документарац са турнеје. Група му је за то платила, али филм никада није изашао, ваљда због дроге и секса којим је обиловао. Са тог пута, Стонсима су се допале неколике фотографија које сам направила. Три године касније Мик ме је позвао да будем фотограф на њиховој турнеји. Мик је врло оштроуман. Он зна да је документација о бенду потребна. Сачувао је све своје костиме са свих турнеја. И увек је имао свог фотографа. Као што председник или краљица имају свог портретисту.