Прво завршни рачун

Светска криза се у Србији још није испољила у свом најдрастичнијем виду. Нема сумње да ће њен погубан утицај изазвати нове негативне последице на скоро потпуно уништену привреду. Велика унутрашња и спољашња презадуженост допринеће да криза у нашој земљи потраје знатно дуже и додатно отежа већ заустављени развој. Србија није у могућности да спречи кризу, јер то не могу ни најразвијеније и најбогатије земље света, али може да ублажи њен „удар” ослањањем на сопствене природне, људске и привредне ресурсе. Као дугогодишњи банкар и привредник предлажем неколико мера које би могле да допринесу стратегији Србије у одбрани од тешко сагледивих последица кризе.

1. Власт треба одмах да се суочи са завршним рачунима буџета за неколико година уназад, што је досад успешно избегавала, одмах их стави пред посланике Народне скупштине. Претходно треба да ангажује интерну и екстерну ревизију, чији извештај такође треба да буде у скупштини, јер ако не зна чиме располаже држава није у стању да осмисли било какву стратегију.

2. По хитном поступку треба да се оконча осмогодишњи стечај над четири најјаче државне и развојне банке, намерно гурнуте у ликвидацију, а онда да се интегришу у једну моћну развојну банку. Овако је умртвљен капитал који свакако ове банке имају, што је поразна политика у банкарству и нигде позната у свету. Њихова знатна средства, која се орочавају годинама претежно у великим иностраним банкама у Србији по својим дугорочним изворима треба да се пласирају у обртна средства и пројекте повећања реалне домаће производње и запослености, а не да та средства држе ликвидност другим банкама и пласирају се посредно преко тих банака које убирају профит.

3. Посебно, ако не и најважније, треба да се повећају улагања у српску пољопривреду, која је велики и неискоришћени потенцијал и шанса за повећање, пре свега, извозне производње. Мобилизацијом свих расположивих ресурса, заједничким напорима ресорног министарства, локалних самоуправа и банака могуће је остварити неколико модела кредитирања аграра кроз конзорцијум и кофинансирањем са заинтересованим партнерима. У условима глобалне економске и финансијске кризе модел кофинансирања је познат и у случајевима најјачих економија, као погодан са аспекта поделе ризика и учешћа у већем броју инвестиционих улагања.

4. Уз западна тржишта и ЕУ, на којима српска роба нема очекивани и задовољавајући пласман, треба да се окренемо тржиштима истока – азијских земаља са економијама у успону и земљама извозницама нафте. Са њима треба да обновимо кредитне односе, моделе јавних и приватних обвезница са државним гаранцијама и пројеката, заједничког улагања и других савремених модела финансирања пројеката од заједничког интереса.

5. Поред гасног аранжмана, са Руском Федерацијом треба да остваримо и друге капиталне инвестиције, уз добијање повољних кредита руских банака. Посебно треба да се ангажујемо на настављању прекинутог извоза пољопривредних производа и грађевинских радова, јер је ноторна чињеница да би целокупна пољопривредна производња и грађевинска оператива Србије задовољиле само део потреба вишемилионске Москве, јер је то у интересу и руског партнера, а овде нам се пружа привилегована шанса да имамо тржиште.

6. Развој туризма, посебно сеоског, захтева пре свега услов изградње, односно финансирања путева широм Србије. Треба анализирати зашто избегавамо концесије, када је то отворило пут многим земљама, па и развијенијим, за развој.

7. Србе у расејању треба да стимулишемо да својим капиталом и контактима у свету подрже наше стратешке пројекте, под условима повољнијим од постојећих. Добро је што је држава повратила њихово изгубљено поверење, тиме што је Фонду дијаспоре за матицу вратила средства која су била блокирана више година. Грчка, Турска, Израел, Кипар, Јерменија и неке друге земље су показни примери јединства матице и дијаспоре на заједничком развоју отаџбине.

8. Неопходно је да смањимо даље задуживање код иностраних банака, некритички увоз робе широке потрошње, јавну потрошњу ставимо под строгу контролу. Рестрикције су потребне на једној страни, али на другој треба да обезбедимо подстицајне мере, посебно у очувању радних места у тзв. здравој производњи.