Глобална криза воде: где лежи предност Русије

Глобална криза воде се погоршава - потражња је порасла, али доступност снабдевања слатком водом се смањује. Са другим највећим светским резервама воде, Русија се суочава са економским могућностима и сложеним изазовима, каже Виктор Данилов-Даниљан, научни надзорник Института за проблеме вода Руске академије наука.

Обновљиве резерве воде су најважније, рекао је Данилов-Даниљан за часопис Сaјентифик Русија и додао да је човечанство већ изгубило око 20 одсто својих водних ресурса у прошлом веку када се узму у обзир загађење и прекомерно коришћење.

Иако је мало вероватно да ће криза несташице воде угрозити људске животе, она ће преобликовати глобалну економију јер се економски приступачне резерве воде смањују, нагласио је. Премештање индустрија и прилагођавање потрошње биће, како каже, од кључног значаја.

За разлику од многих земаља, Русија има обиље воде.

Али док би запремина Бајкалског језера теоретски могла да снабдева цео свет, његов стварни обновљиви ресурс из излива реке Ангара износи само 65 км³ годишње.

Поређења ради, река Јенисеј носи 670 км³ воде у Арктички океан сваке године — десет пута више. Бајкал није бесконачан извор, упозорио је научник.

И за разлику од земаља са јединственим условима, Русији су потребни вишеструки приступи управљања.

Доступност воде у Русији је испод глобалног просека по квадратном километру - проток Амазона је десет пута већи од Јенисеја.

По глави становника, земља је на седмом или осмом месту у водоснабдевању, а неравномерна дистрибуција је главни проблем. 80 одсто руске воде је у Азији, док 80 одсто становништва живи у Европи.

То би теоретски могло да се реши транспортом воде, објаснио је научник, али само канали могу да померају велике количине на велике удаљености.

Изградња канала из Азије у Европу је непрактична, са процењеним трошковима унутаразијског пројекта који износи преко 500 милијарди долара само за главни канал.

Да ствар буде гора, сезонска варијабилност у Русији значи да се две трећине речног тока дешава током пролећних и летњих поплава, са 70 одсто годишњег протицаја за само два месеца.

Изградња резервоара као потенцијално решење била би скупа, ризична по животну средину и захтевала би огромне површине земљишта.

Глобална криза воде

Вода је већ постала роба којом се тргује на регионалном нивоу, као што се види у долинама Тигра и Еуфрата.

Али транспортни изазови спречавају глобално тржиште. Скретање сибирске воде у централну Азију било би астрономски скупо, приметио је научник.

Пољопривреда троши 70 одсто светске слатке воде, углавном за наводњавање.

У Русији доминирају индустрија (две трећине) и комуналне услуге (14-15 одсто), а главни корисници су металургија, енергетика, хемијска и папирна индустрија.

За производњу 1 ГВ енергије потребно је око 1 км³ воде годишње, од чега се 30 одсто неопозиво губи, преноси Спутњик.

Данилов-Даниљан је навео да кључни задаци за спречавање глобалне кризе воде укључују:

1. Очување — смањење небитне употребе кроз инжењерске и друштвене мере.

2. Менаџмент — напредна прогноза и хидрологија са довољно квалификованог особља.

3. Културне промене — побољшање еколошке и хидролошке свести ради спречавања катастрофа.

Предвиђање процеса у природи је једно, али ефикасно реаговање је нешто сасвим друго, нагласио је стручњак.