Ниски старт

Деда Мраз је дохватио звонце и неколико пута цимнуо. Дубоко у колективној подсвести Београђана одјекнуло је: „Цин-цин!” и... Трка је почела!

Са старта се кренуло озбиљно, пуним темпом, без компромиса. Профи!

Моја екипа није ни тренула, целу ноћ смо се припремали. Као и за све остале послове, припрема је и за празничну куповину најважнија.

Прво смо направили „пушкице”. Детаљни списак свега неопходног за дочек: клопа, пиће, хемија...

– Додај јелкицу, петарде и ватромет код Кинеза... немој нешто да заборавимо – преслишавам се наглас, а жена помно бележи.

Поранили смо. Пред мегамаркет стигли у пет. То међутим није било довољно. Нема празних корпи. Већ су све заузете! Нисмо ни знали да је ова ноћ – ноћ лудо ниских цена и да тотална распродаја ускоро престаје.

Нисам пао у очајање, клонуо духом или нешто слично глупо. Исувише сам искусан борац. Па надметање тек почиње!

Развили смо се у стрелце. Заузели ниски старт! Осврнуо сам се, као добар ловац спазио очевидно неопрезну госпођу – запричала се с дружбеницом и реторички подигла шаку да поткрепи тврдњу – пришуњао се и... хоп! Прућио се као змија и корпа је била моја! Нестао сам међу разгаљеним муштеријама. И син је имао среће: неки човек је пао у несвест, испустио рукохват, што је било довољно младом предатору. Док се чова копрцао, мој син је победоносно гурао плен на точкићима! Све намирнице које је посустали суграђанин намерио да купи прихватили смо као своје. Ми смо иначе солидарни са онима који посустану. Уважавамо неписана правила узајамног поштовања потрошача.

Супруга и баба на другом крају гигахангара примењују женску тактику: снајка заговара – свекрва котрља и бежи! За тили час свако је победоносно пунио сопствена колица и прецртавао редиће уроланог жениног „свитка”.

Мада на први поглед делује онако, ружњикаво, али ово ситно сналажење не гризе нам савест. Није лако у општем разврату бити поштен и фин. Међу разјареним пиранама не може се преживети без зуба! Да не бисмо имали менталне проблеме, морал смо на почетку трке избрисали. И – све је од тада лакше! Можда тактика модерног освајања не изгледа лепо, али освајачу доноси резултат. Овај пут, корпе су у нашим рукама!

Добро смо прошли, готово без повреда. Једино је баба остала без цвикера док се са неким пензосом отимала о уређено пиле, а ја сам истегао задњу ложу кад сам се бацио на преосталу теглу краставаца. На правовремени миг супруге која се изнебуха створила у зони напада, попут рагбисте винуо сам се преко младог брачног пара на врх гондоле, смакао теглу и сручио се на под: тачдаун! У очајној одбрани кошкање. Развод у најави! Он њу упита у шта гледа кад не види да јој маторац пред носом узима краставчиће, а она му одговори да маторац и није баш за бацање, што њега начисто разлуде.

– Тај се бори за своју породицу, а ти си обичан млакоња! – прогута хук купаца препирку.

Окуписмо се пред касом. Укључујући и чекање у реду остварисмо рекорд свих времена – 5:54’:48”!

Плава лепојка куцала је сат и по наш рачун, а ми смо трпали храну и остало у кесе. Када је рекла износ, окрену ми се хангар, мега ли је, гига ли је, око мене полетеше флаше, конзерве, чоколадице, кобасице, пилетина, млевено за сарму, прашак, винске чаше, сушилица за веш, метла мала и средња, пајалица, пегла, ђубровник...

– Кардиолошко... је л’ имате кардио... – грцам. Супруга, мајка и син покушавају да ми скину јакну. Обузима ме жар.

Двојица спремних у наранџастим комбинезонима трче одонуд. Постављају ме на носила.

– Докторе Илкићу, ево га још један! Падају данас ко плева! – виче ближи комбинезон.

– Јави централи да се дежурни тим припреми! – наређује др Илкић док ме износе кроз масу света на паркинг.

Жамор окупљених ми не смета. Само ме косну да ли ће све што смо купили моћи да стане у гепек таксија. Мораће да буде неки већи, бар караван.