Како (не)казнити лидера

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, децембра – Ко високо лети, ниско пада – пословица је која се и овде обистини, повремено. А почесто – уз лагодно, па и уносно приземљење.

Управо је обележена 10-годишњица најчувенијег парламентарног суђења („импичмента”) једном шефу државе, Билу Клинтону, уз констатацију да се потом брзо обогатио разгранатим домаћим и међународним везама. И – да сада његова супруга Хилари доживљава узлет у хијерархији, ка месту шефице дипломатије, што посредно и њега, као супружника, донекле рехабилитује за раније почињени грех.

Добро прошли

Рекло би се, како напомињу и поједини хроничари, да су проживљена искушења у сексуалној афери – „афери Моника”, с Биловим признатим обманама јавности, истраге и породице – чак допринела да брачни пар Клинтонових стекне статус славних, којим су обезбедили место у високом друштву. И – даље напредовање: она у политици, он у разноврсним пословним аранжманима…

Истим поводом, уочено је да су много слабије прошли, махом нестали с главне сцене, они који су Клинтона покушали да смене због лагања у његовој скандалозној вези са стажисткињом (Левински или Луински, већ како је ко транскрибовао њено презиме). Главни актери те републиканске „моралне офанзиве” су „зглајзали” још док су је предводили: и ондашњи председавајући Представничког дома Њут Гингрич и његов изабрани наследник на том положају Боб Ливингстон, поднели су оставке јер су и сами ухваћени у ванбрачним интимизацијама.„Ко га огласио, сам га опрасио” и „Ко другоме јаму копа, сам у њу пада”, делују као пригодне изреке за пораз „моралиста”, али аналитичаре брине друга ствар: појачавање моралних посрнућа елите политике и бизниса које штете знатно више недужнима него индивидуалним починиоцима колективног страдања. Како казнити лидере за застрањивања којима су ојадили масе потчињених, питање је на које још нема поузданог одговора.

Многи су предлагали да се „импичменту” подвргну председник Џорџ Буш и потпредседник Ричард Чејни, због „неоснованог војног похода на Ирак, успостављања тајних затвора ЦИА по иностранству, кршења Женевских конвенција о ратним заробљеницима, претеривања у сужавању грађанских слобода у глобалном рату против тероризма”. Није прошло.

Управо тече процес за „импичмент” гувернеру Илиноиса Роду Благојевићу, осумњиченом за више корупционашких радњи. И – за сензационални „покушај продаје” сенаторског места, упражњеног после победе његовог чикашког суграђанина Барака Обаме на председничким изборима прошлог месеца. „Јубилеј” се обележава и тим поводом. Последњи пут је један гувернер био изложен импичменту 1988. – Јуан Микам у Аризони – и био смењен.

Осмица у годишњем календару појављује се и у једином, пре Клинтона, „импичменту” председника: Ендру Џонсон је том процесу био подвргнут, пре 240 година, 1868. Тандему изузетности председничких судбина заједничко је и то што су и један и други прошли некажњено, мада „за длаку”. Уз још једну, релативну, сличност: Џонсон је једини бивши председник који је постао члан Сената, а Клинтонова супруга је једина бивша „прва дама” која је извојевала, у Њујорку, исто такво место у парламенту (и уопште учествовала на изборима за државне функције).

За разлику од њих, Ричард Никсон је 1974. поднео оставку под претњом „импичмента” због „афере Вотергејт”, с прислушкивањем политичких противника. И тај случај се, стицајем околности, индиректно уклопио у значај календарске осмице. Управо је преминуо, саопштено је, Марк Фелт (95), некадашњи други човек ФБИ који је репортерима „Вашингтон поста” – који су његову анонимност помно чували под надимком „Дубоко грло”, преузетом из једног порнографског филма– разоткрио ту нечасну радњу ондашњег чела Беле куће.

Истраживачи указују да у таквим случајевима ствари делују заразно. Афере доводе до потребе за „исцелитељем” који, показало се, изневери укупна, сложенија, очекивања.

После Никсона, и аутоматског (неизабраног) му наследника Џералда Форда, на власт је дошао Џими Картер, чија приврженост етици није могла, у време економских невоља, да му обезбеди реизбор. Иза Клинтона дошао је Џорџ Буш млађи, најављујући „морално оздрављење” које се није обистинило – чак толико да је Америка под њим доживљена, на многим странама света, као сила једностраности и хипокризије.

Садашњем председнику, ипак, како сада ствари стоје, не прети позивање на било какву одговорност за стање које анкетирани грађани већином називају „кретањем земље у погрешном правцу”.  Захвалан на таквом епилогу, он показује чак рекордну предусретљивост у препуштању власти Обами, једном од његових најжешћих критичара.

На обе стране

И нови успон Клинтонових после Бушових – што је след догађаја који се оцењује и као „синдром династичности” овдашње републике – не иде без проблема. Да би квалификовао супругу са шефицу Стејт департмента, Бил је, на захтев Обаминог штаба, ставио на увид дугачак списак донатора (више од 200.000) својих постпредседничких иницијатива.

На тој листи су и значајни страни и домаћи спонзори који би могли да се испоставе као клице сукоба интереса у каријери обећаној Хилари Клинтон. Важнија засад изгледа примена правила „врана врани очи не вади”. Илити – „не суди претходнику јер ћеш и ти то бити”.

Вероватно је стога и Обама уврстио у своју владу већи број „клинтоноваца”. Као и поједине „бушисте”. Да би при себи имао обе стране „импичмента”: и оне који су се с њим изборили (пре десет година) и оне који су сада спречили позивање на кажњавање лидера…