Ко се још сећа свих студентских захтева: нико

Да ли се сећате такозваних студентских захтева? Свих студентских захтева? Ако кажете да се сећате, онда - лажете.

Убеђен сам да у Србији не постоји неко ко их се сећа. Чак ни они који су их смишљали и испостављали.

Јер, као што се овог пролећа у нашој земљи, народски речено окишило, па нема дана да у неком крају не падне киша, тако нема дана а да са неког факултета, из неког града или села у Србији, властима не стигне неки нови “студентски” захтев.

Ствар је попримила размере озбиљне спрдње. Са државом али и са грађанима Србије и нашим здравим разумом.

У тој мери, да би слуђена јавност у Србији као сасвим нормално прихватила да се са својим студентским захтевима огласи група чобана са Старе планине, удружење пензионера из Стајковца, чувеног села Тике Шпица из серије “Породично благо” или пленум становника Мушковине на Златару.

То село има 13 становника, чија је просечна старост изнад 80 година. Има ли ишта природније од тога да се и они огласе са два-три студентска захтева? А уједно, да се, како је то сад у моди, балавурдији која пола године шета, блокира и разваљује Србију, захвале што им је отворила очи. И тако им осветлила пут у лепшу будућност.

Стално постављање нових и нових  захтева од стране разноразних пленума, комуна, зборова,  декана, професора, анархиста, Курте и Мурте, показује да овој спрдњи нема скорог краја.

Постоје два решења. Прво је да држава и њени органи почну да раде свој посао. А први посао би морало бити ослобађање заузетих факултета и омогућавање професорима који хоће да раде и студентима који хоће да студирају да то и чине. Колико сутра. Овај циркус са наставом преко интернета је такође спрдња. А предлози да се државни универзитети и факултети препусте Алибаби Ђокићу и његовим разбојницима, па да се онда оснивају неки нови универзитети, су најобичнији идиотлук. Капитулација државе.

Друго решење је управо капитулација. Да председник Србије лепо поднесе оставку, да то учине премијер, влада, руководства свих градова, општина и, на крају, народни посланици у Скупштини Србије.

Али да пре тога изгласамо закон којим се у Србији укидају војска, полиција, судови и тужилаштва, уводи једнопартијски систем и забрањују све политичке странке.

Осим једне - странке пленумаша и блокадера. Коју би водио Централни комитет Комунистичке партије Југославије. На основама чувених принципа Коминтерне и Дрезденског конгреса КПЈ. Чија је суштина да у Србији не би било проблема кад не би било Срба.

Да тако једним ударцем убијемо три муве. Да прекинемо ову агонију, која као канцер буквално разваљује државу и друштво и наноси штету која се мери милијардама евра.

Да ректору Ђокићу и свој тој професорској болументи око њега, правим и пропалим студентима револуционарима, Динку Грухоњићу, Наташи Кандић и осталој НАТО и НВО пешадији, омогућимо да остваре свој сан.

Да добију Србију на управљање, признају геницид у Сребреници и на КиМ, ратосиљају се “геноцидне творевине” Републике Српске, извину се за Јасеновац, Мачков камен, Колубарску и Кумановску битку, Први српски устанак и Бој на Косову, преузму обавезу да Београд Сарајеву, Загребу и Приштини (по могућности и Турцима) плати ратну одштету, уведу санкције Русији, признају независно Косово…

И да у демократији надмашимо Северну Кореју.