Увек први на линији одбране Србије

Од Светог Саве и монашке дипломатије, преко дипломатије Витешког реда змаја и Дана српске каријерне дипломатије стоји више од осам векова. Првом српском дипломатском мисијом сматра се претходница сусрета Фридриха Првог Барбаросе и Стефана Немање, која је уприличена на Царском двору у Нирнбергу 1188. године, а о том догађају чува се запис бискупа Дитполда из Пасауа у „Annales Coloniensis Maximi” у Немачкој. Копија је у Музеју српске дипломатије.

Данас је дан када се српски каријерни дипломатски корпус сећа оснивача и родоначелника немањићке дипломатске школе – Стефана Немање, као и грофа Саве Владиславића Рагузинског, једног од највећих у историји светске дипломатије, коме је, између осталог, пошло за руком пре близу 300 година да помири два велика царства, руско и кинеско, и да утврди границу од око 6.000 километара, која је до данас издржала тест времена.

Вековима касније, Михаило Идворски Пупин чинио је велика дела за српски народ, несебично се жртвујући и дајући све од себе да помогне Србији у Првом светском рату. Био је највећи лобиста у САД и захваљујући њему, у част српског војничког стоицизма, хероизма и жртве српског народа, у Вашингтону се 28. јула 1918. године вијорила српска застава као прва од укупно две у историји тог здања.

Незаборавни Јован Дучић, први српски и југословенски дипломата са звањем амбасадора, па Иво Андрић, нобеловац, једини дипломата који је као књижевник и публициста 1961. године добио Нобелову награду – ти доајени српског каријерног корпуса били су врхунски интелектуалци, вишедимензионалне личности, данас би рекли „мултитаскинг персоне”.

Бранислав Нушић, Милан Ракић, Растко Петровић, Љубомир Михаиловић, др Миленко Веснић, др Славко Грујић, Душко Попов (шифрованог имена „Трицикл”, троструки агент, по чијој животној причи је Ијан Флеминг сачинио холивудског хероја Џејмса Бонда, агента 007), само су неке од личности које памти српски дипломатски корпус.

Прве жене дипломате за своју родоначелницу имају кнегињу Милицу, која је после Косовског боја 1389. године имала тешке преговоре са Бајазитом и борила се да очува Србију. Прве жене каријерне дипломате избориле су звање амбасадора тек после Другог светског рата, и то народни хероји Стана Томашевић Арнесен и Соња Дапчевић Орешчанин, као и Љубица Станимировић, прва жена амбасадор у мисији при међународној организацији Унеско.

Славна су поглавља историје српске дипломатије, која од 2015. године обележава свој дан, захваљујући одлуци Владе Србије, на чијем челу је тада био председник Александар Вучић, а на предлог тадашњег министра спољних послова Ивице Дачића.

Иницијативу за успостављање Дана дипломатије покренуо је 2013. године сорбонски дипломац, аутор књиге о Таљерану и Абрахаму Линколну, Драгутин Тодорић, у својој 101. години. За Дан српске каријерне дипломатије утврђен је 29. мај, дан када је 1839. године установљена Књажевска канцеларија иностраних дела.

За протеклих 10 година, титуле витезова светосавског пацифизма понело је свега неколико друштвених активиста и личности које су се истакле у неговању вредности српског народа, а за очување основних постулата на којима почива кодекс српског каријерног корпуса – интегритет, част и достојанство служења отаџбини, свега два витеза реда змаја, док је за дипломатску изузетност титулу понело пет дипломата.

Део сведочанства о томе налази се у Музеју српске дипломатије. Поред оклопа витеза из 16. века, Нобелове награде Иве Андрића, личних предмета истакнутих српских дипломата, овде се налази и Меморијална витрина, својеврсна црна хроника дипломатске службе, у знак сећања на око 100 брутално убијених колега дипломата и службеника од 1945. до данас.

С обзиром на вишеструко сложене услове деловања које намеће ојачан, али још озбиљним проблемима оптерећен међународни положај Србије, наша дипломатија се увек као прва, превентивна одбрана, налази на линији ватре. Међутим, за разлику од, на пример, времена када је наша дипломатија, у време Покрета несврстаних, била четврта на свету по свом утицају, данас је све више на делу директна, председничка дипломатија, која је умногоме заменила дуготрајне дипломатске процедуре. Ипак, јачање каријерних редова и даље представља кичму сваке дипломатске службе у свету.

Немачка професионална дипломатија у свом корпусу има око 30.000 запослених и чак 254 амбасадора који су двоструки доктори наука, има своју заклетву и интернат за дипломатска усавршавања. Руска дипломатија има своју заставу, химну и дипломатску униформу. САД само у амбасади у Египту имају једну од највећих дипломатских мисија са око 2.800 људи. Британска дипломатска служба има најразгранатију мрежу културних центара на свету, захваљујући којој су енглески језик и култура постали предоминантни у међународним односима, у којима је својевремено дипломатски језик био француски.

Српска каријерна дипломатија, резиденцијално и нерезиденцијално, покрива чак 178 од 193 земље чланице УН и бори се у дипломатској арени 365 дана у години са десет и више пута мањим бројем људства. Вештина и иницијатива, обученост и добро познавање историје и геополитичких кретања, способност и самопоуздање су зато инструменти којима српска дипломатија може да премошћује изазове.

Нове генерације дипломата Теслиног народа имају част и привилегију да стасавају и настављају да граде будућност Србије стојећи на раменима горостаса дипломатије и човечанства који су се носили са изазовима својих епоха.

На данашњи дан ред је да одамо почаст свима који су уградили себе у историју српске и светске дипломатије. А градили су разне путеве – монашке, каријерне, научне, војнообавештајне, културне, јавне, тајне, а данас и шампионске, спортске дипломатије.

*Амбасадор, витез реда змаја српске дипломатије