Подаци тајни, истина јавна

На промоцији књиге Барака Обаме „Синови мога оца”, Драгољуб Мићуновић, председник Политичког савета Демократске странке, рекао је да је Америка желела да Југославија опстане. „Џејмс Бејкер, амерички државни секретар, понудио је тада помоћ ММФ-а. Први услов био је да се оснује савезни парламент који ће бити вишестраначки и представљати један заједнички политички ауторитет.” Али, Милошевић и Туђман то нису подржали, као што ни Словенци нису прихватили усвајање буџета по приходима.

Ово изгледа као нов податак из времена распада Југославије. Ако јесте, да ли су наши историчари и аналитичари знали за њега, а ако нису мења ли то њихов став о распаду Југославије?. На чему заснивају ставове историчари и аналитичари који тумаче нашу стварност?

Предраг Ј. Марковић, историчар, каже да он и његове колеге прикупљају доказе на сто начина и да постоји сто методологија. Он нема проблема са сакупљањем информација јер се бави културном и друштвеном историјом. „Ту нема тајни.”

Колико се суд историчара промени када се отворе архиве у којима су документи држани у тајности? „Историја је једна огромна слагалица из које треба научити читати. Пошто је јапанска армија 1941. године поручила летње униформе, констатовано је да неће напасти СССР, а Зорге је закључио да се Москва може бранити из Сибира”, прича Марковић и подсећа да се нису променила сазнања о Другом светском рату када је у Америци скинута забрана с досијеа Федералног истражног бироа. „Људи верују да постоји један папир који све решава као Давинчијев код, а потребно је више извора, више папира–докумената да се неки догађај расветли”, каже Марковић.

И Чедомир Антић, историчар, мисли да је врло тешко доносити суд док се не дође до више извора и да то важи и за тумачење распада Југославије. За тај период он каже: „Ми имамо податке из хашких докумената и медија. Друге податке немамо” и подсећа да Чеси и Словаци нису били за распад земље, али то се ипак догодило.То упућује на чињеницу да се распад Југославије или Чехословачке не може проучавати само на основу података из те две земље, него је неопходно укључити и изворе из бројних других држава, институција и служби.

Антићево је уверење да у историји има и случајности и као доказ наводи теорију да је Корнилов пуч у Русији настао због неспоразума. Да је било телефона и да су Корнилов и Керенски разговарали можда бољшевици не би дошли на власт. Али, како сада доказати ово уверење?

Овај историчар каже да о питањима која нису истраживана треба много читати, разговарати с људима и то је велики научни и готово детективски посао. А шта мисли о тајним подацима који постану јавни. „Код нас је отворени 480 досијеа политичких противника 2001. године. Ишао сам да видим свој и нисам изашао љут. Досије је прављен на основу аналитичког полицијског рада и слушања телефона а заснован је на неуспелом покушају власти да фабрикује тероризам и шпијунажу. У документима ДБ-а могу се наћи најбољи извори. Као што у ’Професионалцу’ Душана Ковачевића каже син Луке Лабана који је завршио књижевност, свом оцу који прати дисиденте: ’Могли бисте да направите одељење за заштиту српске књижевности јер сте толико написали о њима’.”

Ђорђе Вукадиновић, литички аналитичар, каже да су приче каква је Мићуновићева некада и легенда. Он каже да се до информација тешко долази а посао аналитичара пореди с послом озбиљног новинара, с разликом што су аналитичари склони уопштавању. „Постоји фонд знања који се скупља током живота. За аналитичаре не постоји школа, али они су обично завршили друштвене факултете и на тим темељним знањима у теоријске шеме стављају конкретне податке. Аналитичари користе медије, Интернет и инсајдерске информације до којих долазе у разговорима с политичарима, другим аналитичарима, новинарима и дипломатама. Аналитичара чине теорија, извори и разговори. Ја радим тим редоследом а неке колеге раде обрнутим.”

Вукадиновић каже да је изабрао тај редослед јер политичарима некада не одговара да нешто кажу а некада нешто потурају. „Разговори делују најатрактивније, али су и најпроблематичнији јер вас неко може обмањивати јер обмањује и себе, а некада то ради и свесно. За неку дневну информацију средњег или нижег значења ослонио сам се на информацију из прве руке и било је погрешно. Некада је боље ослањати се на памет и искуство. Ипак, неке кулоарске приче не треба игнорисати. О расколу у СРС-у, или „клизању” СПС-а ка ДС-у, причало се дуго и те приче су се показале тачним.”

Колико онда треба веровати аналитичарима, питање је на које Вукадиновић одговара да аналитичаре понекад третирају као полубогове који могу све да предвиде, а некад их критикују и не подносе. „И једно и друго је претерано. Аналитичар има добрих и лоших, зависних и независних, паметних и глупих.”