ПРАЗНИК ГЛОБАЛНЕ КРИЗЕ

Добрих пет година популисти су нам испирали мозак. Прво Црном Гором, после Косовом. Димна завеса епског патриотизма, архаичног национализма и свеприсутног тамјана скривала је привреду и финансије, сектор потпуно узурпиран/препуштен агресивним неолибералним експертима и тајкунима у залеђу.

Жалили смо се што смо последњи у региону крочили на пут транзиције, али су говорили да то има и своју добру страну, јер ћемо учити на туђим искуствима, па нећемо понављати њихове грешке.

Током дивље приватизације поновили смо и умножили све могуће грешке. Нико није хтео да нам каже шта су урадили Словенци. Позвали су Џефрија Сакса, архитекту погубне јељциновске транзиције, да им за пристојан хонорар сачини транзициони пројекат. Платили, а онда рекли: сада знамо шта НЕ треба да радимо.

Овде су експерти радили и више од онога што су Сакс и други агенти преслободног тржишта тражили. Политичка олигархија аминовала је операцију без анестезије. Тако смо необезбеђени – својом кривицом, у светску финансијску и економску кризу упали – без наше кривице.

Док је глобални вирус већ напуштао америчко жариште, српски политичари још су обећавали Дизниленд: Србија ће профитирати. Стране компаније схватиће да им је овде најбоље па ће њихово масовно насељавање кренути с првим ластама. Власти су се и даље надале значајном инвестиционом приливу. Гувернер је нежно обећавао миран сан.

Не препознајући озбиљност тренутка, верујући да имају све време овог света и убеђени да увек и по сваку цену морају да критикују, опозициони посланици опструисали су рад скупштине онемогућавајући јој да створи законске оквире за привлачење нових инвеститора.

Глобална криза избацила је на површину један од наших највећих пропуста: недостатак визије, непостојање стратешких праваца развоја. Вакуум попуњава ко стигне. „Гаспром” и „Фијат” постали су симболи оштрог окршаја два сучељена политичка блока.Ако је криза време за збијање редова, онда то у Србији није случај.

Али зашто замерити опозицији када су двојица потпредседника владе, Ђелић и Динкић, почетком октобра изјављивали да захваљујући интервенцији америчке владе глобална криза неће имати директне негативне ефекте у Србији.

„Очекујем да ће криза бити санирана пре него што би се ти негативни ефекти одразили на нашу земљу”, рекао је први. „Када глобална криза прође, верујем да ће инвеститори израчунати да су највеће губитке имали у САД и највећем броју европских земаља, а да су зарадили у Кини, Србији и у можда још неколико земаља”, изјавио је други.

Каква процена економског гуруа који нас представља на форуму у Давосу! Какав оптимизам најгласнијег српског експерта! Неодољиво су подсећали на време када су нас убеђивали да ће западне санкције Југославији бити брзо уклоњене и да уопште неће наудити домаћој привреди. После смо имали новчанице са девет нула, уље и млеко куповали од 7 до 7.15 и сви мирисали на бензин због уличног претакања.

Двојица добрих ученика Џефрија Сакса помно су и даље слушали Светску банку чији је директор београдске канцеларије поручио да ће криза Србију погодити само „индиректно”, отварајући шансу да из ње изађемо „јачи и чвршћи”.

Нисам уверен, нити волим када иду низ длаку нашем „лако ћемо” менталитету за који се онда каче и политичари. Боље да нас упозоравају, попут аналитичара Стратфора који процењују да ће се Србија, уз Хрватску, Румунију, Бугарску и државе Балтика, наћи у врху листе земаља које ће погодити финансијска недаћа.

У Србији ће се овогодишњи раст привреде од седам одсто 2009. преполовити. Број незапослених ће, делом и због неизбежних отпуштања, достићи милион. Економска активност знатно ће се успорити. Инвеститора ће бити све мање.

Хрватска је кроз прве месеце кризе пловила релативно безбедно, пре свега захваљујући девизним резервама, али раст привреде биће са садашњих 3,5 одсто сведен на највише два процента 2009, ако буде и толико.

Румунија и Бугарска суочене су са својом првом кризом „реалног капитализма”. Прва је у трећем кварталу 2008. имала раст од 9,1 одсто, највиши у ЕУ, али перспективе су такве да влада у Букурешту размишља да следи примере Мађарске и Украјине и да под хитно од ММФ-а позајми најмање 10 милијарди долара. У другој је процена раста 2009, са овогодишњих 6,3 одсто спуштена на скромна два процента.

Пошто се испоставило да је тешко да ће се криза посрећити Србији, неко је двојици потпредседничких промотора „финансијског популизма” дошапнуо да од „кризног профита” неће бити ништа. Новембарски пад промета робе и услуга у ЕУ од 27 одсто био је драматично упозорење.

У међувремену обезбедили смо се код ММФ-а и добили право да повучемо 520 милиона долара, ако затреба. Када се сетим источне Азије, Латинске Америке и Русије нисам ентузијаста политике ове нимало филантропске институције, иако знам да ме то удаљава од српских плус-минус експерата, ММФ-ових фанова.

Када је на ред стигао буџет сваком је било јасно да нема ништа од Србије као просперитетне оазе у пустињи. Промене у буџетским ставкама су, зарад штедње, морале да се праве на брзу брзину. Уместо да скупштинском расправом доминира криза, поново се највише причало о начинима уклањања опструкција и о томе како да успавана министарства брже лиферују нове законе.

Криза је, признаје премијер, стигла на крилима спољнотрговинског дефицита од око седам милијарди евра, па је влада предузела мере да се смањи јавна потрошња, привреда растерети, а извоз појача. Не знам како ће то функционисати уз глобалну кризу тражње, али лепо звучи.

Како после самита министара и извозника веровати да ћемо преко ноћи постати ефикасни када је влада још новембра 2007. решила да помогне извозницима, али од тада највећи део програма није остварен?

Како имати пуно поверење када је штедљива влада тек после скандала око мегазарада – које су покренули медији – отворила причу о накнадама у управним одборима, расправљала о платама менаџера државних фирми и препоручила да се смање трошкови за новогодишње коктеле.

Зашто никоме није пало на памет да следи пример Републике Српске где су плате чланова владе од новембра смањене за десет одсто. Нису то, наравно, неке капиталне уштеде које спасавају привреду. Нека се ради и о демагогији, али народу је лакше ако види да министри покажу минимум солидарности.

Можда је и добро што је криза. Да је нема, све би било по старом па би јавна предузећа – која су прошле године направила губитак од 110 милијарди динара – и даље у просеку имала 41 одсто веће плате него остала привреда! Какво опоро подсећање на дадиљање губиташа у самоуправљању.

Централна банка је међу реткима одрадила део посла: либерална монетарна политика замењена је, уз доста потрошених евра, чврстом регулативом тржишта да би се спречили манипулативни притисци на динар који је и даље прецењен и такав штети привреди.

Иако нисам убеђен да имамо озбиљну оперативну стратегију, криза је државу нагнала да интервенише у заштити запослених од отпуштања, што је наговештај да ћемо морати да рашчистимо са анархичним неолибералним моделом.

Можда ће нас околности у којима смо се нашли нагнати да скупштинске процедуре буду ефикасније, да народни посланици опсесивно страначко инаћења замене осећајем одговорности за земљу, да политичари не калкулишу само о партијској каси и сопственом џепу.

Нека светска криза продрма Србију. Да је нема да ли би свеприсутни Млађан рекао да из власти треба да одлете сви којима је „новац попио мозак”. Ако се то догоди, мада сумњам јер би то десетковало политичке редове, онда би у светлој будућности морали да прогласимо и славимо нов празник: дан глобалне кризе.