Жртва система који меље мале људе

Лажно сведочење је ове године нешто највише шик, нешто најмодерније у високом друштву. Бити изабран за лажног сведока, то је као да сте, поред тога што стичете извесну и брзу славу, добили главни згодитак на лотоу.

На први поглед није лако погодити у ком је веку написан роман из којег преузимамо овај цитат, јер је лажно сведочење било шик у многим епохама, па и у данашњој. А заправо је реч о оштрој сатири француског друштва с краја 19. века, коју читамо у роману „Дневник једне собарице” Октава Мирбоа, објављеном 1900. године.

Упркос томе што га је критика занемарила, роман је постигао велику популарност – само за Мирбоовог живота у Француској је продато 146.000 примерака овог дела. Током 20. века роман је преведен на тридесетак језика, на руски чак 21 пут, а енглеских и италијанских превода је тек нешто мање. Чак четири филмске екранизације такође сведоче о популарности ове књиге, од којих је најпознатија верзија коју је снимио Луис Буњуел са Жаном Моро у насловној улози. Први филм је снимио руски редитељ Михаил Мартов 1916. године, други Жан Реноар 1946, трећа верзија је поменуто Буњуелово остварење из 1964, а четврти филм се појавио 2015. у режији Беноа Жакоа.

Ова жестока сатира о друштвеној хијерархији, људским слабостима и борби за очување достојанства у суровом свету објављена је сада на српском језику први пут у интегралној верзији у „Лагуниној” едицији „Феникс”, која је настала да би савременој публици учинила доступним дела новооткривених класика светске књижевности, као и заборављена дела већ признатих писаца.

Преводилац Тамара Валчић Булић каже да је превод из 1904. године – нама непознатог преводиоца потписаног са С. М. С. – био и у извесном смислу остао једини превод „Дневника једне собарице” на српски језик, али да је приликом редактуре утврђено да недостаје приближно трећина оригинала. Та трећина је сада преведена, а постојећи превод је донекле модернизован, очишћен од неких германизама и архаизама, као и преводилачких омашки, с намером да се сачува дух тог превода и његова патина. Стога су као преводиоци овог дела потписани С. М. С. и Тамара Валчић Булић.

Књига је писана у форми дневника собарице Селестине, која својим изражавањем и ширином интересовања превазилази стереотип који се везује за служавке. Она чита књиге и критички посматра свет у чијим кућама служи. Као што је Тамара Валчић Булић написала у предговору, Селестина је жртва једног система који меље мале људе, „робиња” која је, како каже, дужна да увек ћути, чува тајне својих господара и буде послушна. Зато у дневнику себи дозвољава да плаче, ликује, да осећа гађење и мучнину пред призорима које описује.

„Селестинина прича прецизно је смештена у време и простор, уверљиво је приказано доба политичких потреса око афере ’Драјфус’, у роману су евоциране и неке стварне личности”, пише Тамара Валчић Булић у предговору и истиче сличност са Золиним романом „У кључалом лонцу” из 1882. године, у којем Зола приказује лажни морал становника једне париске грађанске куће, па бива оптужен за бестидност и порнографију, баш као и Мирбо после њега.

Према њеним речима, главни Мирбоов циљ је „сатира једног, по његовом убеђењу, трулог и поквареног друштва у којем се порок проглашава за врлину, а злочин за добро дело”.

„Писац који у политичком погледу заступа анархистичка уверења, приказује друштво у којем јачи, богатији угњетавају слабије који им се, у складу са социјалним дарвинизмом, не супротстављају већ потчињавају. У тој сатири прва на удару је буржоазија. Мирбо према њој осећа гађење, попут Бодлера и Флобера пре њега. Буржоазија – а уосталом и остатак друштва – јавно слави честитост и децентност, жене су узорне и врле, мушкарци побожни добротвори, али само у јавности. У скровитости будоара обелодањује се истина о господарима, младим и старим: међу грађанима владају неморал и разврат, тврдичлук и похлепа, кукавичлук и лицемерје”, каже Тамара Валчић Булић у предговору овог издања.

„Ја сам увек видела само прљав новац и рђаве богаташе”, пише Селестина у свом дневнику, која никога не штеди, па ни интелектуалну и уметничку средину.

„Ништа ми не причињава толико задовољства као кад у новинама откријем име особе код које сам служила. То задовољство сам осетила јутрос, живље него икада, кад сам преко ’Малог журнала’ сазнала да је Виктор Шариго управо објавио нову књигу која има много успеха и о којој сви говоре с дивљењем. Та књига се зове ’Од пет до седам’ и она изазива саблазан у добром смислу. То је, пише у чланку, низ монденских, бриљантних и оштрих студија које, под својом лепршавошћу, скривају дубоку филозофију... Да, на то се може рачунати. Како због његовог талента, Виктора Шаригоа истовремено много хвале због његове отмености, његових угледних пријатељстава, његовог салона... Ах, причајмо о његовом салону... Осам месеци била сам собарица код Шаригоових и стварно мислим да никад нисам срела такве простаке”, пише Селестина у свом дневнику, у којем се обрушава и на цркву, тврдећи да часне сестре претварају самостане у место за израбљивање сиротих и „палих” девојака, а да попови са своје стране шире фанатизам и опскурна схватања о свету, подривајући темеље републиканског секуларног друштва.

„Оштра, мршава, и даље млада, опоре и увеле младости... чистуница и алапача, предузимљива и превејана, сестра Ангела је била велика пријатељица г. декана и његова блиска саветница. Виђали су се сваког дана. У потаји, непрекидно припремајући изборне и општинске комбинације, поверавајући једно другом тајне отете од порласонских домаћинстава, довијајући се како да вештим маневрима заобиђу префектуралне уредбе и административне прописе, у корист црквених интереса. Све ружне приче које су кружиле по крају долазиле су одатле... Сви су то наслућивали, али нису се усуђивали ништа да кажу, плашећи се непресушног духа г. декана, као и опште познате злобе сестре Ангеле, која је коначиштем управљала према својој ћуди нетрпељиве и осветољубиве жене”, раскринкава Селестина цркву у Пор-Лансону.

Кад је реч о афери „Драјфус”, Мирбо је у то време суштински изменио своје раније ставове (у млађим данима подлегао је антисемитској атмосфери у друштву) и упустио се у борбу за Драјфусово ослобођење, те ова тема добија своје место и у „Дневнику једне собарице”. Селестина, наиме, представља антидрајфусовце у лажно позитивном светлу и својом иронијом обесмишљава антисемитску мржњу.

Писац, новинар и политички активиста

Октав Мирбо је рођен  16. фебруара 1848. године у месту Тревијер у Нормандији, а  од 1873. углавном живи у Паризу. У то време постаје лични секретар једног бонапартистичког поданика и креће се у књижевним круговима, упознаје Мопасана, Флобера, Золу, Тургењева... Први роман „Голгота” објавио је 1886. године. Почетком деведесетих година 19. века, већ је славан као један од најбоље плаћених хроничара и новинара у Паризу и  политички се ангажује. Стаје у одбрану Оскара Вајлда кад је овај осуђен на две године принудног рада, а 1897. године, подстакнут Золиним ангажовањем, и сам се ангажује  у аферу Драјфус

Паралелно са овим активностима, објављује књиге с несмањеним темпом. Поред прича и новела, објављује и неколико романа међу којима је и „Дневник једне собарице”. Велики успех доносе му и позоришни комади, поготово комедија „Посао је посао” 1903. године.

Умро је 16. фебруара 1917. године у Паризу.