Историја из прве руке

Немања Девић је од 12. године почео да записује сећања преживелих учесника Другог светског рата из јасеновачког краја. Ово упознавање историје из прве руке трајало је пуних шест година. За то време он је разговарао са више стотина сведока ових ратних догађаја, припадника партизанског и равногорског покрета, покушавајући да разуме улогу сваког од њих у Другом светском рату. Сазнања до којих је дошао преточио је у књигу „Истина под кључем” коју су недавно издали „Службени гласник” Србије и Институт за савремену историју.

Да би објавио ову књигу било је потребно да прочита више десетина публикација и монографија, разговара са стотинама сведока, пронађе поуздане и неострашћене сараднике у сваком селу, разговара са малобројним и тешко доступним политичким емигрантима из општине Смедеревска Паланка.

„Јако је било тешко пронаћи неколико стотина фотографија и идентификовати што више снимљених личности, пописати близу 1.300 погинулих становника јасеновачког краја са свим пратећим подацима и, наравно, месецима трагати по архивској грађи”, каже Девић.

Радећи у архивима, он је ишчитао много оригиналних докумената, сведочанстава о људима и догађајима из овог краја. Приликом истраживачког рада било је много проблема, посебно у Архиву Војноисторијског института:

– До данас не разумем чему те сложене процедуре приликом требовања и добијања, а потом и копирања тражених докумената. Због тога сам често морао путовати у Београд више пута, писати захтеве за иста документа и дуго чекати на фотокопије.

Како каже, приликом прегледа четничке архиве Смедеревског корпуса пронашао је неколико стотина оригиналних докумената. На маргинама тих докумената сарадници Озне су у послератном периоду исписивали бројеве уз имена која су поменута, па је Девић тако сакупио податке о неподобним лицима и њиховим касније формираним досијеима у службама безбедности.

Девић, који сада студира историју на Филозофском факултету, наглашава да је у ово истраживање ушао без идеолошких предрасуда. Како истиче, потиче из породице у којој је било и партизана и четника Његов деда Богдан Девић је педесетих година прошлог века био председник општине Смедеревска Паланка.

Истражујући тај период, како сматра, затамњене прошлости, преживљавао је са саговорницама њихове патње и бол за погинулим сродницима.

„Тешко је било оживети успомене код саговорника после 60 година и повређивати старе ране, поготово причати о онима за којима се у то време није смело ни жалити. Било је јако тешко слушати те старине које су се враћале у младост, говорећи о својим доживљајима и подвизима, показујући фотографије из тог периода када су били пуни живота, спремни да погину за једну идеју, ма каква она била”, присећа се тих разговора Девић.

Оно што је посебно оставило јак утисак на њега јесте да још постоји страх код појединаца који су на разговор пристали уз велику дозу опреза. Неки су га чак и одбили с образложењем да не желе „под старе дане да иду у затвор”.