Храбро у коштац са животом

Бања Лука – Као и сви млади људи, двадесетогодишња Биљана Недић, дружи се, забавља, учи, чита, плаче и на први поглед ни по чему се не разликује од својих вршњака.

Међутим, њена животна прича је ипак нешто другачија од већине оних које познајемо и свакодневно сусрећемо на улици.

Биљана вели да је њено име веома често било само "лице са онеспособљењем".

– На томе могу да "захвалим" доктору који ме је оперисао док сам била двомесечна беба. И тако, почиње моја агонија – прича ова девојка.

Добила сам живот, вели Биљана, као и сви, име, маму, тату, први осмех, зубиће, али први корак никада нисам направила.

Играла се, расла, била послушна, али већ са десет година била је много зрелија од својих вршњака.

Као првачића, мајка је Биљану сваки дан носила у школу, а тамо се понашала као и сви остали ђаци, па чак ни физичко васпитање није пропуштала, како-тако.... Хтела је да буде једнака, иста као и други, међутим никада није могла да трчи ходницима и јурца попут друге деце.

– Многи млади који су доживели сличну судбину нису имали прилику да наставе школовање после четвртог основне. Међутим, ја сам била најбољи ђак у свом одељењу, па сам наставила школу у Заводу за рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић" наставља причу Биљана.

После навикавања на живот без родитеља, све је кренуло набоље. Проблем је, међутим, настао кад је кренула у средњу школу. Морала је да се пресели и да наставу похађа у другом граду.

– Била сам средњошколац у Подгорици, јер у БиХ није било школе за кориснике инвалидских колица. Остала сам као изгубљена у неком новом свету, међу туђим људима... Сама. Никада нисам ни помишљала да ћу толико да трпим и тугујем – објашњава Биљана.

Упркос свему, ова двадесетогодишњакиња је успешно завршила средњу управну, али и велику животну школу.

– Најсрећнија сам била када сам затворила за собом врата школе у Подгорици, али сам добила нову наду и жељу за успехом. Говорила сам себи: што ме не убије чини ме јачом – наглашава одлучна и храбра девојка.

Сада је Биљана студент Правног факултета, укључена у бројне активности разних невладиних организација које се боре за помоћ и лепши живот лица са онеспособљењем.

– Морам да признам да сам се плашила када сам уписала факултет, јер ипак, није лако бити студент са инвалидитетом. Међутим, многи ми помажу да се снађем, а и моји родитељи су увек ту да ми пруже руку у невољи – истиче Биљана додајући да због тога и има снаге и воље да се бори и наглашава да се коначно и сама осећа као комплетна особа јер је тако и други доживљавају.

– Схватила сам да сам човек без обзира у каквој се ситуацији налазила, закључује Биљана Недић и објашњава да се јутром буди само са једном мишљу: после кише угреје сунце.