Hrabro u koštac sa životom

Banja Luka – Kao i svi mladi ljudi, dvadesetogodišnja Biljana Nedić, druži se, zabavlja, uči, čita, plače i na prvi pogled ni po čemu se ne razlikuje od svojih vršnjaka.

Međutim, njena životna priča je ipak nešto drugačija od većine onih koje poznajemo i svakodnevno susrećemo na ulici.

Biljana veli da je njeno ime veoma često bilo samo "lice sa onesposobljenjem".

– Na tome mogu da "zahvalim" doktoru koji me je operisao dok sam bila dvomesečna beba. I tako, počinje moja agonija – priča ova devojka.

Dobila sam život, veli Biljana, kao i svi, ime, mamu, tatu, prvi osmeh, zubiće, ali prvi korak nikada nisam napravila.

Igrala se, rasla, bila poslušna, ali već sa deset godina bila je mnogo zrelija od svojih vršnjaka.

Kao prvačića, majka je Biljanu svaki dan nosila u školu, a tamo se ponašala kao i svi ostali đaci, pa čak ni fizičko vaspitanje nije propuštala, kako-tako.... Htela je da bude jednaka, ista kao i drugi, međutim nikada nije mogla da trči hodnicima i jurca poput druge dece.

– Mnogi mladi koji su doživeli sličnu sudbinu nisu imali priliku da nastave školovanje posle četvrtog osnovne. Međutim, ja sam bila najbolji đak u svom odeljenju, pa sam nastavila školu u Zavodu za rehabilitaciju "Dr Miroslav Zotović" nastavlja priču Biljana.

Posle navikavanja na život bez roditelja, sve je krenulo nabolje. Problem je, međutim, nastao kad je krenula u srednju školu. Morala je da se preseli i da nastavu pohađa u drugom gradu.

– Bila sam srednjoškolac u Podgorici, jer u BiH nije bilo škole za korisnike invalidskih kolica. Ostala sam kao izgubljena u nekom novom svetu, među tuđim ljudima... Sama. Nikada nisam ni pomišljala da ću toliko da trpim i tugujem – objašnjava Biljana.

Uprkos svemu, ova dvadesetogodišnjakinja je uspešno završila srednju upravnu, ali i veliku životnu školu.

– Najsrećnija sam bila kada sam zatvorila za sobom vrata škole u Podgorici, ali sam dobila novu nadu i želju za uspehom. Govorila sam sebi: što me ne ubije čini me jačom – naglašava odlučna i hrabra devojka.

Sada je Biljana student Pravnog fakulteta, uključena u brojne aktivnosti raznih nevladinih organizacija koje se bore za pomoć i lepši život lica sa onesposobljenjem.

– Moram da priznam da sam se plašila kada sam upisala fakultet, jer ipak, nije lako biti student sa invaliditetom. Međutim, mnogi mi pomažu da se snađem, a i moji roditelji su uvek tu da mi pruže ruku u nevolji – ističe Biljana dodajući da zbog toga i ima snage i volje da se bori i naglašava da se konačno i sama oseća kao kompletna osoba jer je tako i drugi doživljavaju.

– Shvatila sam da sam čovek bez obzira u kakvoj se situaciji nalazila, zaključuje Biljana Nedić i objašnjava da se jutrom budi samo sa jednom mišlju: posle kiše ugreje sunce.