Оружје за масовно понижење

ПОСЛЕ ШЕСТ ГОДИНА БЕЗУСПЕШНЕ ПОТРАГЕ, Џорџ Буш је у Багдаду коначно пронашао оружје за масовно уништење. Ципеле. Њима је уништено оно мало ауторитета које председник САД још има код куће и у свету, а обућа коју је бацио Мунтадар ал Заиди постала је симбол борбе против арогантне америчке политике. Новинар који је имао обичај да своје прилоге, најчешће о страдању ирачке деце, завршава речима „из окупираног Багдада” вероватно је крвнички претучен у притвору, али је постао јунак целог муслиманског света, и не само њега. Ципеле су ових дана виђене и испред Беле куће, а Буш – после Слободана Милошевића први председник једне земље гађан ципелама – ризикује да у колективној свести планете остане упамћен по понижењу којем је изложен у багдадској „Зеленој зони”.

У међувремену, једна арапска земља добила је право да користи америчку нуклеарну технологију. Како је саопштено, Вашингтон је постигао договор са Уједињеним Арапским Емиратима да изгради нуклеарне електране у овој земљи која брине да њене огромне залихе нафте и гаса ипак неће моћи да подрже убрзани развој привреде. У САД се шири отпор овој иницијативи, а стручњаци и неки политичари подсећају да је пакистански научник Абдул Кадир Кан управо из Дубаија шверцовао опрему за нуклеарна истраживања Ирану, Либији и Северној Кореји. Бушова администрација, међутим, планира да сличне споразуме потпише и са Саудијском Арабијом, Јорданом и Бахреином, како би „зауставила ширење нуклеарне технологије” на Блиском истоку и спречила Иран да у тој области ојача своју позицију.

У САРАЈЕВО СУ СЕ ВРАТИЛА ТРОЈИЦА ОД ШЕСТОРИЦЕ АЛЖИРАЦА који су незаконито одведени у америчку базу у заливу Гвантанамо. Њихово пуштање на слободу на основу одлуке савезног судије у САД најава је укидања овог затвора у којем осумњичене терористе држе годинама, у нељудским условима и без оптужница.

Шесторица Алжираца који су живели у БиХ били су 2001. године ухапшени под сумњом да су планирали напад на америчку амбасаду у Сарајеву. Како никакви докази против њих нису били прикупљени, суд је наложио да буду пуштени на слободу, али су их босанске власти одмах по изласку из затвора киднаповале и предале Американцима који су их одвели у Гвантанамо. Тамо су стигли још у јануару 2002.

Један од ослобођених, Мустафа Аит Идир, изјавио је да су га Американци систематски тукли и стављали на муке које се не могу ни замислити. „Ни ђаво не може да направи тако ужасно место”, рекао је један од првих затвореника које је Бушова администрација на захтев суда ослободила из Гвантанама (базе америчке војске на Куби). „Испитивали су ме и тукли више од петсто пута за ових седам година. Стражари су улазили у ћелију у групама од шест или седам, прво би нас попрскали сузавцем, а онда тукли. Једном сам видео доктора са групом стражара. Доктор је показао на нека места на телу једног затвореника и рекао: „Ту га туците.” После није било видљивих трагова на његовом телу, али га је толико болело да није могао да се помери. Никад ме нису питали о наводној завери за напад на амбасаду у Сарајеву. Рекли су да само траже информације о Арапима у Босни, исламским добротворним друштвима и амбасадама исламских држава у Сарајеву”, каже за агенцију АФП Идир, радник исламске организације „Тајба”, коју су УН 2004. ставиле на црну листу због сумње да је повезана са терористима.

Да ли је та сумња довољан разлог за мучење? Да ли „земља слободних” (цитат из америчке химне) сме да под изговором чувања своје слободе ограничава слободу других?

„Псовали су нам породице, веру, Алаха. Бацали су Куран у ве-це шољу, једном је један од њих написао псовку о Алаху на светој књизи, а други је бацио своје прљаве гаће на њу... Чим би чули да разговарамо једни с другима, укључили би неку машину која је стварала ужасну буку”, сећа се Алжирац, додајући да су им рекли да ће преостале затворенике ослободити нови амерички председник Барак Обама.

ИМЕ КАРЛА ПОНЦИЈА, ОДНОСНО ЧАРЛСА ПОНЗИЈА, Италијана који је живео у САД, једно је од популарнијих ових дана. Он је 1920. године успео да заради милионе играјући се људском лаковерношћу и похлепом тако што је улагачима у своју компанију нудио зараду од 50 процената за само 45 дана. Да би исплатио почетне улоге користио је новац каснијих улагача, баш као Дафина Милановић или Јездимир Васиљевић не тако давно код нас, па је превара брзо откривена. Понзи је провео неколико година у затвору да би 1949. умро у Бразилу. У сиромаштву.

Случај Бернарда Мејдофа другачији је у једној „ситници”. Овај бивши председник америчке берзе Насдак узимао је новац само од богаташа. Међу његовим жртвама нашло се неколико угледних европских банака (укључујући и француски „Сосијете женерал” и белгијски КБЦ) и јеврејских добротворних организација (међу њима и оне редитеља Стивена Спилберга и нобеловца Елија Визела). Да није било финансијске кризе, Мејдоф би сигурно још неко време уживао у плодовима своје преваре, али је доток новца последњих месеци пресушио, па је који дан пре него што је против њега подигнута оптужница својим сарадницима морао да призна да је фирма заснована на лажи.

Наредне године имаћемо прилику да проверимо да ли цела светска економија функционише као велика „Понзијева превара”.