Трагедија идеје пролетерске револуције

Нови Сад – Овогодишње, 70. по реду издање Стеријиног позорја у Новом Саду живи своје дане под „кишобраном” поднаслова „Стварање историје/мењање будућности”. И овога пута Српска Атина, како гласи друго име за овај град који је ову титулу понео јер је дуго времена био центар српске културе, стециште је уметника и уметности. Овим синонимом, заправо, наглашена је сличност са културним центром античког света. Током протеклих позоријанских дана смењивале су се представе које је одабрала селекторка Ана Тасић, али и оне ван такмичарске селекције.

Узбуркане дискусије за округлим столовима подсетиле су на темперамент наших уметника, а сусрети на представљањима свежих позоришних издања уверили су нас да и даље и те како имамо ауторе који воле у писаној форми да се огласе. Протеклих дана поклонике театра посебно је заинтригирао и долазак режисера, сценаристе и писца Горана Марковића на Позорје, у овом случају аутора романа „Београдски трио” према којем је редитељ Матјаж Бергер режирао истоимену представу у копродукцији Театра „Антон Подбевшек” из Новог Места и Цанкарјевог дома у Љубљани.

Заснована на документарном материјалу, прича обухвата период од 1948, када је донета резолуција Информбироа и када се догодио раскол између Југославије и Совјетског савеза, па до 1951. године. Марковићеви јунаци су високи југословенски руководилац и његова супруга, који су утамничени у логору због стаљинистичких ставова, управник Голог отока, британски шпијун у Београду, његова супруга…

– Голи оток, који је наравно важан за целу причу, заправо је у роману само декор, док је у центру пажње мелодрама. Мелодрама дира људе у осећања. И ја ухватим себе како заплачем када гледам мелодраму. И нема разлога да се човек тога стиди. Рецимо, кад гледам своје филмове, ухватим себе како размишљам шта ће даље бити, а ово што сам написао, ова драматизација и инсценација, које су прилично креативне, дале су нову димензију причи, коју моја књига можда и нема по својој литерарној форми, форми епистоларног романа. То су све документа, права и измишљена, али све то је сада одједном оживело – објашњава Горан Марковић, причајући и како је роман „Београдски трио” дошао до самог Матјажа Бергера:

– Стигао је до Словенаца тако што је редитељ-драматург представе Матјаж Бергер био на летовању на Корчули, где постоји књижара коју држи неки Француз. Он држи чудна издања и онда је Матјаж купио ту чудну књигу која му се јако допала. Звао ме је и рекао да би од те књиге желео да направи представу. Рекао сам му: „Како, то је ипак епистоларни роман?!” Одговорио је да има идеју како би то урадио, на шта сам рекао да ради шта хоће и нисам се у то мешао све до следеће године, када сам отишао на Корчулу да видим представу. Од тога, ја, на пример, не бих могао да направим позоришни комад.

Корчуланска књижара у којој је Матјаж Бергер нашао Марковићев „Београдски трио”, сазнајемо, зове се „Кутак књига”. Отворио ју је Француз Жозеф Антоан ле Кор, који је 30 година долазио на Корчулу, а онда је ту, када је отишао у пензију, отворио књижару, којом су туристи одушевљени. Разне чудне књиге се ту, прича Горан Марковић, могу наћи, на бројним језицима, од француског и енглеског, преко италијанског и немачког до пољског, шведског, руског...

– Када сам прочитао роман „Београдски трио”, сама његова грађа, структура чинила ми се јако занимљивом. Онда сам имао велику панику кад сам питао Марковића да ли ми дозвољава, односно да ли би то могло изаћи као театарски чин. Само је рекао да не зна како ћу то урадити јер је то епистоларни роман, да га је деликатно направити у театру. Морам да признам да се тиме уопште нисам оптерећивао. Када бих се стално оптерећивао оним шта ће он рећи о комаду, вероватно га никад не бих направио. Готово четири месеца смо радили на тексту: нијансирали га, истрајавали на детаљима... Читав тим је постао хомоген и то је био услов да то дође до оптималне инсценације – каже Матјаж Бергер и додаје:

– Мени је рана социјализма једна од највећих рана, јер она је велика победа и пораз 1948, јако битна у смислу концепције човекових права, дигнитета. С друге стране, отвара питања шта значи хероизам до краја. Тек су ми Марковићев роман и једно 10 или 15 акција које смо имали са професорима историје из Љубљане који су из различитих углова интерпретирали феномен Голог отока и феномен Титовог „не” Стаљину отворили очи да је било пуно људи који су мислили друкчије него Јосип Броз. До романа „Београдски трио” мислио сам да су на Голом отоку били само људи који су ту због погрешне речи, невини, али су тамо били и људи који су се заиста одлучили за нешто друго. Тек ми је Марковићева књига отворила трагедију идеје пролетерске револуције и пролетерског концепта социјализма.

Ни представа Народног позоришта Сомбор „Изузети”, настала према тексту Ђорђа Петровића, у режији Мие Кнежевић, изведена као трећа премијера Стеријиног позорја, никога није оставила равнодушним. У њој је покренуто болно питање крађе и трговине бебама, које се годинама уназад гура под тепих. Када се та брутална димензија стварности крађе беба стави у контекст приче, па потом и постави на сцену, она носи са собом и невероватну метафоричност. Друштво, у којем је тако нешто могуће, како је приметила Миа Кнежевић – није друштво.