Емигранти окупирали универзитете

Од нашег сталног дописника

Брисел, децембра – Призори као из избегличког кампа већ месец дана могу се видети на Франкофонском бриселском слободном универзитету (УЛБ), од када је 500 афричких емиграната 19. новембра запосело фискултурну салу и спортски део зграде. Они су решили да окупирају факултет, јер их је полиција претходно избацила из зграде у центру Брисела у којој су бесправно живели. Емигранти сада захтевају од белгијских власти дозволе за легалан боравак и кажу да неће напустити УЛБ док не буду испуњени њихови захтеви. Емигрантске породице са децом смештене су у суседној згради универзитета, а још око 200 емиграната запосело је просторије Фламанског универзитета Врије (ВУБ).

Иако је ректор УЛБ-а захтевао да емигранти одмах напусте зграду, није дуго остао при тврдом ставу. Разлог томе су многе његове колеге професори и студенти који су се успротивили избацивању „уљеза”, запретивши штрајком. Уосталом, ближи се Божић, па су изражена осећања солидарности и човекољубља. То можда неће пресудно утицати на белгијске власти које треба да одлуче о судбини емиграната, али свакако неће бити популарно избацивати бескућнике на улицу.

Нзузи Канга Леон (32) један је од људи који су најурени из зграде у центру града, а од тада живи на затвореном кошаркашком игралишту академске установе. Он је избеглица из Конга, од 2003. године је у Бриселу. На питање како је дошао у Европу, легално или илегално, Канга Леон каже да би радије говорио о томе колико је у последњих 500 година историје Африке било легалног, а колико илегалног.

„Одбили су мој захтев да добијем дозволу за боравак у Белгији. Сада хоће да ме врате назад у Конго, иако имам потврду од лекара да сам болестан и да морам да останем овде. Када сам дошао из Конга провео сам више од четири године у избегличком азилу, тамо сам имао храну и смештај, али нисам имао право да радим. После тога сам живео у центру града у напуштеној згради, опет без права на рад. Сналазио сам се. Онда је дошла полиција и избацила нас напоље из станова усред зиме. Шта смо могли него да уђемо на неко друго место? Нека нам дају документа и право да радимо, сами ћемо се издржавати и нећемо коштати државу. Нико од нас не жели да се врати”, објаснио је Канга Леон.

Његов сапатник из Алжира Јасин Малуф додаје да је у Белгији већ 11 година и да је у међувремену добио троје деце која су белгијски држављани.

„Морају да ми дају дозволу да останем, ја сам отац белгијских држављана. Немамо где да се вратимо ако нас најуре одавде”, каже Малуф.

Нису сви били расположени за причу са новинарима. Док две екипе момака играју фудбал у дворишту академске установе у коју су се силом прилика уселили, друштво необично добро обучених младића из Алжира и Марока, њих шесторица, кажу да „не желе да причају, јер су већ рекли шта су имали када су дошли овде”. Није тајна да су неки од њих искористили гужву и прикључили се стварним невољницима само да би добили папире. За послове којима се они вероватно баве, радна дозвола није потребна, нити постоји.

Међутим велика већина и даље сања само о малом поштеном послу од којег се може прехранити породица. Срећнима се сматрају они који су успели у томе. Најпознатији бриселски илегални емигрант је Алекс (32) из Еквадора. Он је председник асоцијације која заступа емигрантска права у Белгији, где живи већ 10 година. Његова потпуно илегална фирма за грађевинске радове запошљава 11 радника. 

„Радимо на црно, јер немамо избора. Много пута сам тражио да нам регулишу статус, али све што су нам рекли јесте да морамо још да чекамо. Ја желим да плаћам порез и да имам грађанска права, али и даље живим нелегално. Возим кола без возачке дозволе, али полиција не сме да ме кажњава због тога. Знају да би ако би ме ухапсили имали протесте у целом граду. Не тражимо ништа нарочито, само да нас поштују као људе”, тврди Алекс.

Доминик Фаже живи у близини УЛБ-а. Сваког поподнева он долази са супругом на универзитет да обиђу емигранте и донесу им нешто хране и чај.

„Жао ми је ових људи. Заслужили су да имају пристојан живот, а принуђени су да остану изван закона. На њиховој сам страни и сматрам да треба да добију папире и право на живот. Верујем да међу њима има оних који су дошли да улове у мутном, али углавном су то поштени људи. Као наш комшија Индијац из бакалнице на ћошку која ради целу ноћ”, каже Фаже.

Иако белгијски медији не посвећују пуну пажњу текућим догађајима, јер се понавља већ виђено, јавност је веома заинтересована за проблем, јер у Белгији живи око милион странаца, од чега је трећина у Бриселу. Статистике показују да ће тек сваки десети од њих добити држављанство.

-----------------------------------------------------------

Амерички сан у Паризу

Пример из суседне Француске даје наду многима. Тамо се догодило наизглед незамисливо, када је Рашида Дати, друго од дванаесторо деце северноафричких емиграната, постала министарка правде. Како се наводи у њеним биографијама, упорношћу и радом успела је да се извуче из сиромаштва, „радила је дању, а учила ноћу”. Рано је остала без мајке. Упоредо са школовањем у католичкој школи и на универзитету, продавала је козметику и радила као касирка да би помогла породици. И постала је прва жена неевропског порекла и прва муслиманка са звањем француског министра правде. Наводно се обратила Николи Саркозију 2002. године, када је он био министар унутрашњих послова, са жељом да му помогне у решавању проблема са имигрантима и он је пристао. Њено именовање дочекано је са различитим реакцијама, а у последње време на удару се нашао и њен приватни живот. Брат јој је недавно био у затвору због препродаје дроге. Неудата је, а трудна, па медији нагађају ко је отац. Многи верују да је љубавница председника Саркозија.