Место где зацељују ране

Јагодина – У Сигурну кућу први пут сам дошла марта. Четрдесет година сам трпела ударце, понижења, увреде. Рођендан нашег најмлађег унука био је последња кап у чаши горчине. „Ово ти је од мене, а питај бабу шта ти је она купила“, рекао му је иако је добро знао да немам ни динара. Разочаран поглед унука, кога волим изнад свега, једноставно ме је дотукао –наводи за „Политику“ жена коју је муж први пут ударио још док је била трудна с првим дететом.

Али, како сама каже, пошто је свој животни век провела са њим и пошто је деца, која имају своје породице, нису подржала у одлуци да га остави, покајнички му се вратила.

– Иживљавање се наставило. Психички ме је убијао. А богами и физички. Говорио ми је да сам обична ништарија, да нисам никаква домаћица, да не умем ни кошуљу да му испеглам. Није ми остављао новац, а кад би се вратио с посла, тражио је ручак. Сналазила сам се како сам знала и умела. Једног дана, једноставно, више нисам хтела да се брукам и тражим новац по комшилуку. Дочекала сам га без ручка. Ударио ме је и изашао. Тада сам се по други пут нашла у Сигурној кући – додаје наша саговорница.

Она је једна од десетак жена које су боравиле у Сигурној кући и биле одлучне да се више не враћају у брачни „пакао“. Након два и по месеца, нашла је посао у другом граду и заувек оставила мужа.

Наша друга саговорница, која је у Сигурну кућу пре двадесетак дана дошла са лакшим телесним повредама, има сличну причу:

– У браку сам пет година, а насиље трпим последњих годину дана. Постало је неиздрживо. Ту тортуру више нисам могла да поднесем, нити сам више могла да дозволим да деца гледају како се сваког дана свађамо и како ме он удара. Три пута сам покушала да га оставим. Надам се да ћу овог пута коначно успети – каже за наш лист злостављана жена.

Од директорке Центра за социјални рад Бисерке Јаковљевић сазнајемо да се жене јако тешко одлучују да напусте мужеве. Па и кад одлуку донесу, она обично није неопозива. Често им се поново враћају, одустајући од те узалудне навике тек у просеку (прецизира статистичка слика Србије) код седмог одласка за који се испоставља да је дефинитиван. Углавном се враћају насилницима јер нису материјално обезбеђене, због патријархалног васпитања или наде да ће проблем бити решен.

– Насилник ће увек пронаћи разлог за ново насиље, тако да не верујем да се по женином повратку муж битније промени. Мада се мало примири пошто му запретимо кривичним пријавама за насиље у породици. Али, када позовемо жене које су боравиле у Сигурној кући, оне кажу да је све у реду – истиче директорка за наш лист.

Иначе, злостављане жене из целог Поморавског округа могу да бораве у Сигурној кући, која је отворена 7. јануара, све док постоји опасност да се насиље понови. Жене које су до сада боравиле у њој имале су од 40 до 60 година, а насиље су у просеку трпеле од пет до 40 година. Што се тиче образовне структуре, највише су имале завршену средњу школу.