Допунски рад лекара само у државним установама

Бурне реакције и негодовања доктора после ступања на снагу Правилника о допунском раду лекара били су повод да се у редакцији „Политике” састану министар здравља, професор др Томица Милосављевић и директорка Лекарске коморе Србије, примаријус др Татјана Радосављевић. Лекари, запослени у државним здравственим установама, противе се решењу по којем, ако желе да раде у приватним ординацијама као консултанти, морају да „поделе” своје радно време. Чланови Лекарске коморе и више синдиката здравства огласили су се у медијима, оштро критикујући ово решење, тврдећи да је реч о противуставној одлуци, као и решењу које је у супротности са Законом о раду. Они инсистирају да се члан 277. брише или повуче из закона.

Милосављевић: Нема говора ни о каквом повлачењу ове одредбе, јер не можете да повлачите и убацујете у закон оно што вам се свиђа или не свиђа. Закон је донет и почео је да важи. Допунски рад за стално запосленог лекара могућ је само у државној установи. Онај ко жели да настави да ради у приватној установи мораће да направи неку поделу свог радног времена.

(/slika2)Радосављевић: Наш предлог је да се члан 277. избрише из закона као неуставан и незаконит, јер дискриминише право лекара из државних установа да раде допунски и додатно.

Милосављевић: Мене уопште не чуди оволика халабука, јер је она инструментализована од групе приватних послодаваца и власника приватних ординација, који једини због оваквог решења имају смањење профита.

„Политика”: Да ли је ово решење имало за циљ да се смањи број људи који би ишли код приватника?

Милосављевић: Не. Не Први циљ је да грађанин у државној здравственој установи у пуно радно време добије услугу из обавезног здравственог осигурања, а за допунско осигурање услуге које су до сада постојале као сопствени приход установе. Не разумем вас, Војкана Станића, Драгана Цветића, челнике Коморе, СЛД-а и Синдиката лекара. Као да сте зажмурили и не видите очигледну чињеницу да у српском здравственом систему неће бити ни једног јединог новог радног места у наредне три године. Ако је тачно да око 12.000 људи раде као консултанти у приватној пракси, што је иначе податак Коморе, нека само 5.000 људи оде на тај начин. Конкретно, нека клинике „Белмедик” или Ан„лаве” задрже и даље 40 консултаната, али нека поштено за њих плате један радни дан.

„Политика”Зашто нисте „пресекли” ко хоће да ради приватно нека ради приватно, ко хоће да ради у државном сектору, нека ради само тамо?

Милосављевић: Било је 2005. и таквих предлога, али не постоји ниједна земља са тим решењем. Само је Србија имала тај експеримент када је министар здравља био декан јединог приватног факултета у Србији (Милован Бојић). Тада је Србија забранила државним докторима да раде приватно. И рекла, или црно или бело…

Радосављевић: Сада идете у сиво, је л’ тако?

Милосављевић: Је ли толико страшно да власник ординације у којој ви радите плати 200 евра за вас месечно?

Радосављевић: Не није страшно, али не говоримо о томе. Говоримо о праву сваког лекара да 30 одсто радног времена у своје слободно време изабере где ће радити.

Милосављевић: Лекар има право оно које му је дато законом, а не оно које он мисли да има.

Радосављевић: Не, ово је право дато Законом о раду.

Милосављевић: Ви мислите да на бироу треба да се гомила још већи број лекара.

Радосављевић: Да ли је тачно да сте 2005. године изјавили да је члан 277 био ултимативан захтев Међународног монетарног фонда?

Милосављевић: Не, захтеви ММФ и Светске банке у разговорима са нама били су усмерени на покушаје да се нађу начини регулисања овог питања.

Радосављевић: Ја имам другачије податке.

Милосављевић: Лоши су вам подаци.

Радосављевић: Сада само Република Српска и Србија имају овај проблем. Законом је омогућено да се обратимо Уставном суду. Процена уставности и законитости ове одлуке је наше право.

Милосављевић: Да, али немате право да позивате лекаре да не поштују закон. И баш бих волео да чујете гласове младих колега који на све ово кажу: „Да ли су ови људи нормални, много им је да се одрекну тог једног дана”.

Радосављевић: Ми ниједног тренутка нисмо позвали лекаре да не поштују закон.

Милосављевић: Ја вас позивам само на одговорност, озбиљност и на солидарност. Знате ли ви кога штитите? Ви штитите приватног послодавца, јер нећете да се он лиши дела свог профита да бисмо решили проблем незапослених доктора у Србији у следеће три године.

Радосављевић: Проблем незапослених доктора је настао због лоше политике уписа. Да ли имате ви нешто против приватног сектора?

Милосављевић: Ништа.

Радосављевић: Зашто онда не отворимо фонд за приватни сектор?

Милосављевић: Зато што је то неодрживо и нереално.

Радосављевић: Зашто је било одрживо у Хрватској, а код нас није?

Милосављевић: Хрватски фонд је у банкроту.

Радосављевић: Не говоримо о фонду, већ о интегрисању приватног здравства у постојећи систем.

Милосављевић: Никада неће бити стопостотног интегрисања. Србија има тако мало пара у систему. Када имамо више издвајања за здравство само од Албаније било би неодговорно отворити врата за профит.

Радосављевић: Приватне установе треба да уђу у систем здравственог осигурања.

Милосављевић: Па, ушле су. У Србији услугу вантелесне оплодње о трошку здравственог осигурања ради више приватних него државних установа. Немојте мислити да ће приватни доктор, коме год се ћефне да оде на тржиште, одмах моћи да добије уговор са Фондом. То се никада неће догодити.

Радосављевић: Али, зашто неће?

Милосављевић: Зато што то не постоји нигде.

Радосављевић: Постоји у земљама у транзицији.

Милосављевић: Ви се борите једном мешавином адвокатских аргумената приватних послодаваца уз непримерену политизацију. И при том нисте коректни. У Министарству здравља у разговору са мном и председником СЛД-а потпуно сте другачије причали, а онда ме нисте ни звали на Скупштину Лекарске коморе, нити на Управни одбор Коморе. При том сте ме „шамарали” јавно, без аргументације. Без трунке солидарности допринели сте стварању кампање.

Радосављевић: На какву солидарност мислите?

Милосављевић: Ви због профита приватних власника стварате једну лажну слику да је у питању интерес струке. При том се заборавља да је интерес пацијента ово на чему ми инсистирамо и да је интерес незапослених младих доктора ово о чему ја причам.

Радосављевић: Ви као министар здравља морате решити проблем незапослених доктора.

Милосављевић: И ви као директор Коморе морате да учествујете у томе. Не можете прати руке. Ви сте актер система. Нисте ви актер приватног предузетника и зарађивања пара. Ви сте гласноговорник приватног профита.

Радосављевић: Није тачно. Ја као директор Коморе иступам у име оних обичних доктора који раде у државној установи.

Милосављевић: Чланови Коморе су и незапослени доктори на бироу. Баш вас брига што они неће имати шансу.

Радосављевић: Нису се створили услови да нешто ту урадим за годину дана колико Комора постоји. Највећу штету од свега овога ће имати обични доктори, специјалисти. Штету већ трпе пацијенти. Значи, седам дана откако је ово ступило на снагу пуне су ординације, људи падају у несвест и крајње су незадовољни решењима.

Милосављевић: Откуд ви знате, нисте видели пацијента сто година.

Радосављевић: Ја сам пацијента, професоре, видела пре две недеље у мојој интензивној нези. Немојте заборавити да ја посао директора Коморе обављам уз редован посао.

Милосављевић: Ја знам многе који су срећни због оваквог решења. Кажу ми: „Хвала богу да се заводи неки ред. Није идеално, али бољи је сваки ред него неред”. Ред је да се уведе фискализација, да би се знао ток новца. Да ли је проблем у школству, што, рецимо, професор ради 70 одсто радног времена у Четрнаестој гимназији, а 30 одсто у некој другој гимназији.

Радосављевић: Али то је изнуђено решење.

Милосављевић: Изнуђено решење је такође када имате 2.000 доктора на бироу. Директори су недовољно способни и агилни да развију добровољно допунско осигурање и да се такмиче на тржишту.

„Политика”: Да ли имате утисак да ће лекари сада лакше и брже пребацивати пацијенте у ве„черњу клинику”?

Милосављевић: Мислим потпуно супротно.

„Политика”: Зашто лекари не прихватају ову одредбу?

Милосављевић: Ко каже да не прихватају? То каже колегиница Радосављевић.

Радосављевић: Не, то каже Лекарска комора Србије, то каже 28.500 лекара.

Милосављевић: Не, то каже један део управе Лекарске коморе Србије. Три кључне речи вама требају: одговорност, озбиљност, солидарност.

Радосављевић: Ми заступамо интересе 28.500 лекара.

Милосављевић: А ја – јавни интерес.

„Политика”: А када ће онда пацијенти моћи да се лече где желе за новац који издвајају за допринос?

Милосављевић: Већ сада у оквиру мреже здравствених установа држава вам обезбеђује избор. Ваш новац је „оволицко”. Не плаћате ви лечење, ви плаћате себи осигурање за случај да се разболите. Ако имате 50.000 динара плату, то је око 7.000 динара месечно.

„Политика”: Мало ли је?

Милосављевић: Мало. То је 84.000 динара годишње пута 40 година – то је 40.000 евра. Толико кошта један дефибрилатор пејсмејкер.

„Политика”: Али грађани имају право да одлуче куда иде њихов новац?

Милосављевић. Не можете ви да одлучите, јер ви не штедите за здравствену заштиту, па не разумете шта је здравствено осигурање. Вама је опроштено, ви сте новинари. Тања, ви сте лекар, немојте причати бесмислице.

Радосављевић: Хоћу да причамо о осигурању. Оно даје право на слободан избор лекара. Да ли могу да се лечим у Дому здравља „Визим”?

Милосављевић: На тај начин не можете, јер Београду не треба већа мрежа од 16 домова здравља. Било би неодговорно да из цркавице осигурања вама дамо да идете у „Визим” или Др Ристић”.

Радосављевић: Значи, ми имамо слободу, али није баш сасвим потпуна. Мене интересује право на слободан избор лекара.

Милосављевић: Ово је право на слободан избор у оквиру система који постоји. Ван система то се зове анархија.

„Политика”: Да ли се у ве„черњим клиникама” оставља простор за легалну корупцију?

Милосављевић: Ја мислим потпуно супротно. Мада, простора за то има свуда. Корупција се решава регулисањем правила и процедура.

По„литика”: Да сте обичан лекар, а не министар и наставник, каква би била ваша одлука у вези са допунским радом?

Милосављевић: Поделио бих радно време, узео бих један дан приватно и чекао да моја клиника схвати колико вреди тај мој рад и да ме позове назад. Онда бих се, можда, предомислио. Уколико ми клиника да простор и опрему, да по подне од 18 до 20 сати сваког дана могу некога да примам.

Радосављевић: И шта још да вам да клиника? Ваљда и финансије?

Милосављевић: Пише у правилнику да половина новца иде тиму који ради. Не бојте се, нећете зарадити мање. Зарадићете исто или више. Ви сте завршили право?

Радосављевић: Да ли је то мој минус?

Милосављевић: У правном смислу плус, у медицинском минус.

Радосављевић: Да ли ви мислите да ја нисам способна да истовремено пратим права и медицину?

Милосављевић: Од толике фокусираности на оно што су вам адвокати сугерисали заборавили сте све суштинске ствари. Једна је допунски рад у државној установи је неминовност уколико желимо да пацијент пуно радно време добије само услугу из обавезног осигурања. Друго, једини начин за нова радна места јесте подела радног времена.

Радосављевић: У томе се не слажем. Колико један млади лекар који се запосли у терцијарној здравственој заштити може да одради посао исто онако како одрађује консултант?

Милосављевић: Они имају право на шансу коју смо имали ви и ја, без обзира на то да ли се то свиђа вама, Драгану Цветићу, Војкану Станићу.

Радосављевић: Да ли знате да Србија једина у региону има вишак лекара, да их преузимају у Хрватској или Словенији?

Милосављевић: Немојте сада да нудите младим колегама да иду из земље да би добили посао, а ви сте добили шансу овде, и ја сам је добио. Ми морамо да чувамо своје докторе за нас овде, јер ће отварањем граница Европа да им буде тржиште и побећи ће најбољи, а остаће најгори. Зато је ова одредба начин да млади добију посао. Извињавам се за овакав тон.

Радосављевић: Добро, навикли смо.

Милосављевић: Ви можете само да покушате да ме политички љуљате, да ме нападате колико год хоћете, ја ћу се залагати да пацијент добије најбоље. Тржиште не решава све.

Радосављевић: Али ви не дозвољавате да тржиште уђе ни оволико. Да ли кажете да у приватним установама нема сигурности као у државним?

Милосављевић: Нисам то рекао. Током 1991. и 1992. године то је било изнуђено решење, без законске регулативе. Ја сам живео од приватне праксе. Никад нисам ручао са породицом, осим суботом и недељом, јер сам од пола четири, па по шест, седам, осам сати 15 година, радио свуда по Србији. Сада је најзад системски закон усвојен у Скупштини.

Радосављевић: Све је стало. Пацијенти су на губитку ова два месеца.

„Политика”: Како су пацијенти на губитку?

Милосављевић: Који пацијенти? Жене се порађају, људе оперишу.

Радосављевић: За два месеца ниједна државна установа није се организовала. Министар каже да је то због тога што су директори неспособни, а ја мислим да би само Супермен то могао да уради за само седам дана…

Милосављевић: Сад хоћете да окренете директоре против мене. Вама су биле потребне две године за формирање судова части.

Радосављевић: Сада постоје, почињу да раде.

Милосављевић: Не треба само да постоје, треба да их видимо на делу.

Радосављевић: Никада од мене нећете моћи да чујете да ја осуђујем пре суђења колеге, као што сте ви тражили.

Милосављевић: Да сам ја директор Коморе изашао бих и рекао да је доктор који је вратио породиљу у коми прекршио етику. Пет дана сам чекао да видим хоће ли неко да се огласи.

„Политика”: Шта треба да уради пацијент коме у државној установи лекар сугерише да ће преглед боље да уради по подне допунски, или негде приватно? Да ли се то овом одредбом елиминише?

Милосављевић: Он одмах треба да потражи заштитника пацијентових права. И да му каже шта је тај доктор предложио. То је безобразлук првог реда.

„Политика”: Али, већина људи се више плаши да приговори доктору него господу богу.

Милосављевић: Морају да буду храбрији и да пријаве такве лекаре.

Радосављевић: Слажем се са министром. Другачије не може.

„Политика”: Велика је корупција у здравству ?

Милосављевић: То је опет ваша заблуда. Не кажем да нема, али на листи најбољег што Србија има налазе се доктори. Ми нисмо црни ђаволи.